Jedan od četiri kotrljajuća kamena se zaustavio – otkotrljao se u drugu dimenziju. Kad neko ima svetsku karijeru dužu nego što ja imam godina (preko pola veka) i iz legende pređe u legendu, to je nešto najbliže večnosti što mogu da zamislim. Izaziva poštovanje, pre nego tugu.
View this post on Instagram
Rolingstounsi su izgubili jednog člana, njihov bubnjar Charlie Watts, preminuo je u 81. godini i to me pogađa na neki naivan način, kao „čoveče, i Stounsi su smrtni“ i tera me da se setim svih onih šala o besmrtnosti Kita Ričardsa. Stounsi su otprilike godina mojih roditelja, znam za njih otkad znam za sebe, bila sam klinka (ja i pola sveta) kad su oni već bili super slavni. Nisu mi bili vitalan deo odrastanja i kulturnog profilisanja, kao neki drugi slavni likovi (od kojih su mnogi već prešli na drugu stranu, kao i moja majka – i ko zna još koliko naših roditelja), ali jesu deo mog života. Već godinama unazad prolazim kroz gubitke, lične i zajedničke i ništa mi nije lakše kad ode neko koga svi znaju, poštuju i vole. A svi kolektivni gubici su istovremeno nečiji lični – sigurno ni porodicama onih koji slavno odu u večna lovišta, ništa nije lakše što se pola sveta saoseća sa njima.
Na kraju, kada neko doživi duboku starost i ode nakon burnog i ispunjenog života, ostavivši svet za sobom boljim (mada se pola najboljih već preselilo u drugu dimenziju), možemo samo da ga ispratimo u miru i dostojanstvu.
