Ako se osećaš kao da nosiš sav teret sveta na svojim ramenima i da će ti glava pući od razmišljanja, to je realan osećaj pritiska, pod kojim možeš da se slomiš, ako ne postupaš mudro. Nisi jedini koji se tako oseća. Vremena su neizvesna, možda najneizvesnija do sada. Ne znaš šta je sledeće što treba da učiniš – ali to ne znaju ni mnogi drugi. Svi učimo da živimo u sadašnjosti, ceo svet oseća taj pritisak da nešto preduzme, da uspostavi neki red i poredak na koji može da računa, ali realnost trenutka u kome živimo ne podržava poredak, nego promenu i revoluciju.
Ne možeš ništa da isplaniraš i to te izbezumljuje – toliko ti je trebalo da se “ušemiš” u savremene tokove, da dostigneš taj nivo na kome imaš plan i popunjen raspored mesecima unapred, da postigneš red i disciplinu, a sada, oni ništa ne vrede i ne pomažu ti da se bolje organizuješ, jer nemaš šta da organizuješ. Stvari iskrsavaju. Planovi propadaju. Dogovori se otkazuju. Nemaš za šta da se uhvatiš na šta da računaš. Sve ti govori da moraš da prihvatiš neizvesnost budućnosti – kao da je ona ikada i bila izvesna – i da živiš u sadašnjosti.
A da bi to mogao, moraš da se rasteretiš. Čovek ne može da stoji i da drži teret na ramenima jako dugo, pokleknuće, pašće. I kad to osetiš, adrenalinski nalet potrebe da se boriš ili bežiš, tera te da ubrzavaš. Da se rastrčiš na sve strane. Da se rastegneš do krajnjih granica. Da smisliš pet ili deset planova, ako prva četiri (ili devet) pođu naopako. Ali to nije izvodljivo, samo gomilaš pritisak i sve više si pod stresom.
Svet ti poručuje – stani. Uspori. Pogledaj sebe, pogledaj oko sebe. Sve je neizvesno i ne pokušavaj ništa da predvidiš. Radi ono što možeš sada.
