Kada dovoljno dugo juriš svoj san, počneš da primećuješ da ne rade to svi i da zavidiš onima koji imaju snove, ali ih ne jure, ne osećaju prinudu da stalno nešto preduzimaju i nisu frustrirani što nikako ne stižu na cilj. Zapitaš se, šta čini razliku? Preispituješ svoje ciljeve i zamisli i shvataš da su to sve samo tvoja očekivanja, projekcije uma. Razmišljaš o tome koliko bi život bio bolji kada bi se taj san ostvario, ali možeš da vidiš tu projekciju samo do trenutka ostvarenja. Šta dalje?
Kad ostvariš san, ili postigneš jedan cilj, za čim onda ideš, šta slediš, šta te pokreće? Možda zamišljaš da ćeš posle uvek uživati i da više nikad nećeš morati da tako naporno radiš i da se zalažeš, ali to nije realno. Jer, biće ti potrebno nešto novo, nešto sledeće, što ćeš želeti da ostvariš i postigneš.
Kad slušaš one koji su ostvarili svoje snove (i imaju pune ruke posla, jer je ostvarenje prevazišlo njihova očekivanja, kanalisalo se i razgranalo gotovo samo od sebe i zahteva neprekidno ulaganje i napor), često ćeš čuti da govore o tome kako su se stvari desile slučajno. Kako su tražili i zamišljali (projektovali) jedno i radeći na tome, ulažući svoju strast, vreme, energiju, potpuno slučajno “nagazili” na nešto drugo, a onda je to drugo postalo ostvarenje njihovog sna. U raznim varijantama čućeš priču kako su se snovi ostvarili, ali ne baš onako kako je zamišljeno.
Oni koji pričaju o tome, poznaju taj osećaj prepuštanja, praćenja tragova koji se ukazuju i prolaženja kroz vrata koja se otvaraju. Oni to nisu planirali, ali kada se ukazala prilika, prihvatili su ono što se otvorilo i ponudilo, jer su bili otvorenog uma. Oni nisu jurili svoje snove, nego su njima bili vođeni i inspirisani i zato su mogli da prepoznaju važnost prelomnih momenata, umeli su da krenu u nepoznato, da se predaju vođstvu, da slede. Možda je to zaista jedino ispravno značenje izraza “slediti svoje snove”. Oni vode, a ti ih pratiš, otvorenog uma i srca, budan, intuitivan, spreman da rezoniraš sa onim što se dešava na višoj frekvenciji.
