To je kao kad živiš sa nekim drugim – uglavnom naučiš kako da tolerišeš njegove loše navike i kako da ga podnosiš i kad ti je teško da bilo koga podnosiš. Ponekad poludiš i poželiš da ga zadaviš, ponekad si sasvim zadovoljan društvom u kome se nalaziš. I tako, navikneš na nekog i nekako funkcionišeš i onda kad baš jedva funkcionišeš. Tako je i sa samim sobom – nisi sam u sopstvenoj glavi, ponekad se posvađaš sa tom iritantnom osobom koja ti zagorčava život, a ponekad nalaziš za nju strpljenje i razumevanje.
Možda ti imaš više problema sa sobom nego drugi, možda imaš dijagnozu, možda je još nemaš, ali lako ti je da sam prepoznaš simptome neuroze, ali znaj – niko nije sasvim sam u svojoj glavi i niko na tom mestu, u unutrašnjosti svog psihičkog života, ne nalazi uvek najprijateljskije raspoložene osobe, sa kojima je ugodno i oplemenjujuće provoditi vreme. Svako u sebi ima dovoljno destrukcije, nestabilnosti i mraka, da u sebi stvori unutrašnje neprijatelje, koji mu raspiruju strahove, podrivaju temelje, uništavaju samopouzdanje i samopoštovanje. Svako je sebi najgori kritičar i najveći neprijatelj i svako ko je toga svestan, pokušava sa tim da izađe na kraj. Razlikuje se jedino intenzitet i učestalost tih pokušaja – neko se svakog dana iz sata u sat bori sa negativnošću u sebi, a neko povremeno upada u izrazito loše periode i nekako se provlači kroz njih.
