Žaljenje zbog prošlosti
Mnogo ljudi živi u prošlosti, koja je nekako uvek bila bolja i u kojoj su imali nešto dragoceno što su izgubili i više nisu pronašli. Ali oni se samo nisu oslobodili prošlost, nisu je ostavili tamo gde je i nisu ni nastavili da traže druge dobre i dragocene stvari koje su mogli da nađu – i još uvek mogu, ali ne veruju u to. Prošlost se oprašta, otpušta, ostavlja za sobom. To je ponekad najteži posao na svetu, ali ako ga ne obaviš, propustićeš sadašnjost, koja je zapravo jedina realnost tvog života – prošlost se već dogodila i ne možeš da je popraviš, a budućnost može biti ovakva i onakva, što najviše zavisi od toga koliko si prisutan u svom životu u sadašnjosti.
Potiskivanje osećajnosti
U pokušaju da se zaštitiš od povređivanja, sigurno ćeš pogrešiti – odsecanje od sopstvene osećajnosti, prikrivanje ranjivosti i nepriznavanje osećanja neće ti obezbediti nepovređenost, nego će tvoje povrede, tvoj strah i čežnju gurnuti dublje u nesvesno, odakle sadržaji cure, uvek na tvoju štetu. Osećanja treba da prihvatiš, svoju ranjivost da izložiš rizicima ljubavi, jer ona tada postaje izvor snage i hrabrosti. Jak i stabilan čovek priznaje, poznaje i proživljava svesno sva svoja osećanja.
