Ako si odmah pomislio na emotivno vezivanje za drugu osobu i na strah od vezivanja (za koji se misli da je tipičan za muškarce, ali svima je poznat), nisi daleko od mete. Strah od vezanosti je zapravo strah od gubitka, ali mi ga uglavnom doživljavamo kroz bliske emotivne odnose i nasuprot vezanosti stavljamo osećanje slobode, koju opet, pogrešno tumačimo kao odusustvo dubokih osećanja.
Sloboda je zapravo slobodan protok energije, fluidnost, ono što nas čini sposobnim da prilagođavamo svoje akcije i da stremljenje ka nekom cilju doživljavamo kao avanturu, samu po sebi svrhovitu i smislenu, umesto da uslovljavamo svoje osećanje uspešnosti i životne radosti postizanjem ciljeva.
Kad se vežeš za rezultate, onda put do njih predstavlja iscrpljujući napor, preveliki rizik – sve shvataš preozbiljno, ulog je prevelik i u skladu sa tim pritiskom i stres je višestruko uvećan.
Ovo nekonstruktivno vezivanje (poistovećivanje), zasniva se na potrebi za sigurnošću, što je jedna od bazičnih ljudskih potreba, koju stalno ispunjavamo. Strah i nesigurnost zahtevaju od nas da izgradimo neku stabilnost i iz potrebe za stvarima, ponašanjima i ljudima koji nas “uzemljuju” prema kojima se orijentišemo u okruženju i za koje se vezujemo – naš doživljaj sopstvenog JA uslovljen je onim što imamo, što smo ostvarili, zaslužili, postigli, od ciljeva koje smo dostigli i namera koje smo ostvarili, potvrdom koju dobijamo od drugih. Sve nas to usidruje i utemeljuje u stvarnosti, ali nas isto tako sputava, ograničava, sapinje i učvoruje našu fluidnost, vezuje energiju, koja treba slobodno da protiče… Sigurni smo u ono što nam je poznato, volimo svoje navike i rutine, jer nas utvrđuju u poznatom i daju nam (iluzoran) osećaj sigurnosti i stabilnost.
Međutim, prava stabilnost se ogleda u našoj sposobnosti da pustimo – u letu našeg duha, pa makar taj let bio samo slobodan pad.
Kako da postigneš oslobađanje energije, koja je vezana za aktivnosti, dnevnu rutinu, ciljeve, ljude, mesta, stvari…?
Jedini odgovor koji se nameće je, naravno, onaj koji nam se najmanje sviđa – izlazak iz zone komfora. Svako se namršti kad pomisli na sve ono što čini njegovu zonu komfora, poznat teren po kome se kreće utvrđenim putem, neuzenemiren. Istupiti van utvrđene putanje, znači stupiti na nepoznat teren, znači biti nesiguran i uznemiren. Ali, pogledaj to ovako – duboko u sebi, mi i jesmo uznemireni i nesigurni, zato i nastojimo da se ukotvimo, da podignemo zidove, da utvrdimo svoje granice. Zato što se branimo od nepoznatog, gomilanjem poznatog i kretanjem u (uskom) krugu onoga u čemu imamo iskustva. Kako ćemo napredovati, razvijati se, učiti i sticati nova iskustva, ako se stalno bojimo da iskoračimo van zone komfora? A ipak, svi to stalno radimo. Gonjeni potrebom za napretkom, za sticanjem znanja i upoznavanjem sebe (jer to su naše vitalne potrebe), gonjeni žudnjama i čežnjama, stalno rizikujemo i stupamo na nepoznate terene osećanja, akcije i delovanja. Stalno se plašimo, stalno grešimo i koliko god proračunati i oprezni bili, u kretanju napred ne možemo da predvidimo i izbegnemo sve prepreke, razočaranja, neuspehe i povređivanja. To je suština iskustva. Tražimo ga, plašimo ga se i očajnički nastojimo da osiguramo tlo pod svojim nogama, kako ne bismo potpuno izgubili ravnotežu, kad se okliznemo i pokleknemo.
