Samosabotaža je odbrambeni mehanizam, koji aktiviramo kada se osećamo ugroženo u smislu da ne želimo da kompromitujemo svoje samopouzdanje. Ako smo nesigurni i ne verujemo da ćemo uspeti, lakše nam je da se uopšte ne suočavamo sa potencijalnim promašajem i da celu stvar – sabotiramo. To činimo tako što se ne angažujemo dovoljno u ostvarenju nekog cilja, ili se ne angažujemo uopšte, ili to činimo na neadekvatan način. Mi govorimo sebi kako preduzimamo nešto i nalazimo opravdanje u lošem spletu okolnosti ili bilo čemu drugom što ometa našu aktivnost, pronalazimo izgovor za neostvarivanje ciljeva i svojih potencijala. Radimo na svoju štetu, ali istovremeno lažemo svoj um, pronalazeći izgovore i opravdanja i odbijajući da priznamo da to radimo. Čak i na ovaj način, iskrivljen, nesvestan, zaobilazan, mi pravimo izbor – radije nećemo učiniti ništa, ili ćemo učiniti sve da ne učinimo ništa što će dovesti do stvarnih rezultata, nego da damo sve od sebe, pa da možda ne uspemo.
Samosabotaža može da postane životni stil, koji nas onemogućava da uspešno funkcionišemo u svim oblastima života – od posla, preko emotivnih i svih međuljudskih odnosa, do dovođenja sebe do neuroze i depresije. Ako postane uobičajen način ponašanja, samosabotaža je izrazito destruktivna, a ako se koristi umereno i povremeno kao adapitvna strategija, može nam pomoći u pravljenju malih koraka, u doziranju uvođenja životnih promena tempom koji možemo da prihvatimo i podnesimo.
Ukoliko prihvatimo da je sabotiranje sebe strategija, odnosno mehanizam čiji je cilj da očuva naše samopouzdanje, možemo da uočimo da se osoba koja je aktivirala ovu odbranu poziva na svoju stidljivost, ili anksioznost, da navodi razne lične razloge koji treba da budu prihvaćeni kao velika prepreka, radije nego da kaže da nema hrabrosti da nešto učini, da se boji promena i da time naruši sopstvenu sliku o sebi, za koju zamišlja da je predstavlja i drugima. U ovom stepenu nesvesnosti, uglavnom uopšte ne vidimo da smo veoma providni i da je drugima jasno da nemamo petlje i da nalazimo bedna opravdanja i da je slika koju imamo o sebi sasvim imaginarna. A ako nam neko to kaže, baš tako neposredno, neuvijeno, iskreno i surovo, silno se naljutimo i uvredimo i smatramo tu osobu zlom i neprijateljski raspoloženom.
Uvereni smo da ništa ne možemo da promenimo, da nas od bilo kakvog uspeha dele nesavladive prepreke, a drugi nam govore da je to samozavaravanje, samosabotaža, slabost i strah. Šta treba da učinimo? Da srušimo sve u šta smo ubeđeni? Pa…da.
