U nekim momentima u životu, potpuno izgubiš snagu, hrabrost, volju, veru, padneš na dno i ostaneš tamo, uplašen, zbunjen, ljut i bespomoćan. Ne znaš šta da radiš, ne vidiš šta bi uopšte mogao da uradiš, sve ti se čini nemoguće, nedostižno i neizvodljivo. U tim trenucima, svest je nalik na dugačak, uzan i zagušljiv tunel, u kome uopšte ne znaš u kom smeru da kreneš, jer ne vidiš nijedan kraj, nigde svetla na kraju tunela. I zato gubiš orijentaciju, i uglavnom hodaš napred-nazad po mraku, a zidovi tunela su jedini oslonac koji ti realnost nudi (da ne poludiš). U tom tunelu, ne znaš ništa od onog što si znao i ne znaš kako da pomogneš sebi. Ali, ako imaš iskustva sa tunelima – i sa sobom – u nekoj sledećoj sličnoj situaciji, pružiće ti se prilika da vežbaš samopomoć.
Nije istina da nema nikog i da je sve crno. Ti si tu. Strah i bespomoćnost ti zacrnjuju vidik, ali to su samo preterana osećanja, koja su te obuzela i čiji nivo možeš da spustiš, zajedno sa koprenom koju nose. Možeš malo bolje da vidiš u mraku, jer ne treba ni da se naprežeš da ugledaš neko svetlo. Treba samo da utoneš u sebe (sve je to tvoj sopstveni mrak) i da potražiš putokaze koji te vode do tvoje unutrašnje snage i stabilnosti. Jer, nisi ih izgubio, samo si ih zaturio, zaboravio na njih, u stanju suženja svesti, u kome ljudi obično zaboravljaju sami sebe.
Dakle, sve što treba da radiš, jeste da se setiš svoje snage, sposobnosti, hrabrosti, da iz svog iskustva prizoveš sva postignuća i zasluge – ili bar one glavne, kojih se i inače rado sećaš, kad si u normalnom stanju.
Nije istina da ne možeš ništa da uradiš, jer si već toliko toga uradio, pa i ako si radio pogrešno, svestan si toga i znaš o čemu treba da vodiš računa i gde treba sebe da držiš na oku, da ne pogrešiš ponovo. Sve što si zaboravio i dalje je integralni deo tebe, tvoja ličnost, tvoje biće, tvoje srce.
Zato ne pokušavaj da smisliš šta treba da radiš, nego da se setiš šta si već radio, da se setiš sebe u boljim okolnostima sa povoljnim ishodima.
