Prava muška snaga manifestuje se kao sinergija hrabrosti, ljudskog integriteta, ranjivosti, empatije, emotivne budnosti i sposobnosti za akciju. Takva snaga jeste uzemljena, ali nije rigidna, jeste izazivačka, ali nije postiđujuća, potentna je, ali ne i nasilna i bezobzirna.
Muškarci retko uče da njihova snaga zapravo uključuje ranjivost i nežnost, i razvijanje snage i potentnosti uglavnom se odvija u granicama patrijarhalnih okvira i muških grupacija kao što su sportski klubovi, ekipa iz vojske, društvo iz kvarta, uličnih bandi, političkih organizacija… Biti deo „čopora“ daje lažan osećaj vrednosti i sigurnosti.
Osećaj da su deo muških grupacija, daje tek drugorazredni osećaj snage, bez stvarnog samopouzdanja i bez odgovornosti za sebe, svoje izbore i postupke. Na taj način, muškarci se usporavaju u procesu individualizacije, osućejuću se u samospoznaji i „rad na sebi“ se doživljava kao još jedna „ženska stvar“ koja nije za prave muškarce. Zbog toga toliko mnogo odraslih muškaraca ostaje nezrelo i neodgovorno i nikada ne doseže svoj puni potencijal za lični razvoj.
