Rodiš se predodređen da voliš sebe i da budeš to što jesi, prirodno sebičan i srećan, ali onda počne vaspitanje – i sve čemu te uči ovaj svet, od roditelja preko škole do države i crkve – svi te uče kako da prestaneš da voliš sebe. Oni rade svoj posao vrlo uspešno, a na tebi je da se osvestiš kad odrasteš, da shvatiš da su te svi svemu naučili pogrešno, da sve dovedeš u pitanje, da najveći deo svega toga odbaciš i da svesno i namerno sprovedeš pobunu – jer pronalaženje sebe i samoljubavi je revolucija koju svaki individualac mora sam za sebe da pokrene i izvede. Iz nekog razloga, to je najteži posao na svetu. Mnogo je lakše ostati veran roditeljima, moralu, konvencijama, zahtevima društva, nego postati buntovnik i boriti se za sebe.
Jer boriti se za sebe, najčešće znači biti sam protiv svih. Niko ti ne daje podršku da budeš ono što jesi. Uslovljavaju te. Ako imaš sreće, imaš bar jednu osobu u porodici koja te podržava, a to je često neka buntovna baka, koja je zadržala mladalački duh uprkos svima i svemu, a ponekad je i neki od roditelja. Ako nemaš sreće, onda verovatno već imaš neku dijagnozu, jer su konflikti u tebi preveliki i boriš se sa istinama koje osećaš i otkrivaš, nasuprot onme što ti je nametnuto i što te stiska sa svih strana. Najslabija karika, onaj član porodice koji puca, koji ne može da podnese atmosferu u kojoj živi, traži pomoć i pristaje na etikete, dijagnoze i terapije, jeste najzdraviji član porodice. Na njega se izlilo porodično ludilo, on je taj zbog koga svi cokću, jedini neprilagođen, koji traži neki q..c i niko ne zna koji mu je q..c i šta on hoće koj’ q..c. Da bude srećan? Pa šta mu fali? Što nije? Šta fantazira? Život je to što vidiš, kud svi Turci, tu i mali Mujo, što se on izdvaja, što štrči i nervira sve oko sebe?!
