Muškarac koji je džentlmen nije osoba koja za sebe misli da je savršena i da od nje ne postoji bolja, jer on nije ideal koji je nedostižan, ali bi trebalo da bude model ideala kome se teži. On zna da savršenstvo ne postoji i prema tome se i upravlja. Poniznost mu je jedna od karakteristika, takva poniznost koja je u okviru skromnosti dovoljna da ume da na pravi način pristupi čoveku i svetu.
Džentlmen je neko ko stremi idealima! On nije ideal za sebe, već jedan “običan” čovek koji pokušava da dostigne što više, zbog čega su njegovi kriterijumi visoki, stalno ih uvećava, zahteva bolje i od sebe i od drugih, uvek zna da nešto može bolje da se uradi, kaže, dokaže, pa tome i stremi.
Dobri maniri deo su njegovog vaspitanja i ponašanja. On otvara vrata damama, čekaju da prve sednu kako bi seo i ona za sto ili negde drugo, pušta starije, dame, decu preko reda i ispred sebe, ljubazno se ponaša u svim vrstama komunikacije, razumno i razgovorom rešava svaki nesporazum i problem… I ovaj spisak dobrih manira bi mogao da se nastavi u nedogled, ali je problem što se mnogi od njih danas smatraju smešnim i izvrću se ruglu i podsmehu. Ali i u tim trenucima, pravi džentlmeni ne posustaju u svojoj nameri i ponašanju, jer znaju čemu streme i u tome imaju puno samopouzdanje i sigurnost.
Njega ne sputavaju predrasude. Ne smatra da sve zna najbolje, pa traži uvek savet od iskusnijih, ne smatra da je najpametniji, pa čeka i druge sudove, razumno promišlja i donosi odluke. Ne pristupa ostalim ljudima sa predrasudama o bilo čemu, boji kože, veroispovesti, bilo kakvim razlikama, već čeka da sam upozna jednu osobu i na osnovu toga donosi utiske i zaključke.
