Ljudi promašuju poentu i uvek padaju na ispitu ega. Pokušavamo da se protegnemo izvan svoje ljudskosti, umesto da budemo ono što jesmo – sto posto ljudi. Trošimo energiju da prevaziđemo ljduska ograničenja, umesto da pronađemo svoju suštinsku ljudskost unutar zadatih okvira.
Mudraci nas uče da smo dizajnirani za neurednu jednostavnost svakodnevnog života i da je želja za postignućima, mehanizam ega, koji je programiran da izbegava suočavanja, a ne da transcendira.
Stoga, mera dobrog života bila bi koliko znate da možete biti bolji, koliko sebe preispitujete, koliko puta ste promenili stavove i mišljenja, koliko predrasuda ste usvojili i odbacili, ljudi koje ste izabrali za svoj životni krug, važni, zanimljivi, duboki, poverljivi, zabavni razgovori koje ste vodili sa njima, interakcije koje su vas dirnule i pokrenule, doseg vaše empatije, osećanje mira koje ste pronašli u samoći, koliko ste dali od sebe i onda kada ste se raspadali i niste imali šta da date, veze koje ste imali hrabrosti da prekinete, svaki put kad ste posegli za nečim većim, iako niste mogli da zamislite šta bi to moglo da bude.
Dobar život se meri prema vremenu kada ujutru ustanete i nasmešite se novom danu, sunčevoj svetlosti koja se probija kroz prozor i osećanju da ste pozvani. Prema oproštaju koji ste podarili sebi i drugima, količini svega što ste otpustili i čega ste se oslobodili, osećaju da možete još, da možete biti čistiji, svesniji, mirniji, posvećeniji. Dobar život se ne meri brojem ljudi koje ste voleli i koje volite, već vašom sposobnošću da volite. I to nema veze sa tim koliko se stvari dobro odvijaju i koliko se vaši planovi ostvaruju. Ne radi se o onome što vam nije uspelo, već o blescima svesti, spoznaje, buđenja – onome što naučite kada osećate da gubite i da ste skliznuli sa puta. Ti delići svemira koje sakupljate na stranputicama, građevinski su materijal za ono što vam omogućava da opažate ono što je veće i više, za čim nejasno (ili sve jasnije) žudite.
Naslovna fotografija: instagram/kevinelezaj
Brankica Milošević
