Psihološko nasilje je jednako okrutno kao i fizičko, zapravo, verovatno je i gore, jer uspevate da ga potisnete i zanemarite (kao što slomljenu nogu ne biste mogli) i sastoji se od verbalne okrutnosti, ponižavanja, omalovažavanja, podmetanja, kontrole. Da, reči mogu da imaju razorno dejstvo, koje svoj otrov godinama razliva po vašem unutrašnjem životu, dok vas ne dovede do uverenja da ste neuspešni, da niste ni za šta, da vam ništa ne ide, da ste nesposobni za obične stvari, koje drugima idu od ruke bez mnogo truda.
Godinama ste preživljavali sa tim teretom, učvršćujući uverenje o svojoj bezvrednosti i nezaslužnosti, negujući samoprezir, umesto samoljubavi. Niste uspeli da ostvarite zdravu vezu, da napredujete u karijeri, da izgradite kuću i verujete da ste vi pogrešni, da ste vi problem. Zapravo, problem su potisnute povrede i osećanja. Kad dođete do kraja svojih snaga, proživljavate komplikacije nerazrešenih toksičnih uverenja, nelečenih povreda.
Nažalost, psihološke rane nailaze na manje razumevanja i adekvatnih tretmana od fizičkih. Kada “slomljena noga” nije očigledna, teško je pronaći prave uzroke, naročito kada je u pitanju suptilno i lukavo psihičko zlostavljanje.
Šteta od ignorisanja psihičkih i emotivnih povreda ogleda se u negativnim uverenjima, lošem odnosu prema sebi, samodestrukciji. Povređeni posežu za anesteticima, zloupotrebljavaju droge i alkohol, žive nezdravim životom, ne vode računa o sebi i tonu u anksioznost i depresiju. Povlače se u sebe i zatvaraju se.
Ako prepoznajete sebe u ovoj priči, vreme je da usvojite nove informacije – to što nije u redu sa vama, jesu dugotrajno potiskivane traume, možete lečiti i izlečiti, koliko god da su povrede stare.
Vaše stanje nije nepromenljivo, dobra je vest. Možete da ostvarite svoje snove, da prevaziđete ograničenja, da budete zadovoljni svojim životom. Možete da trčite maraton, samo prvo morate da izlečite slomljenu nogu.
Naslovna fotografija: instagram.com/brianshimansky
Brankica Milošević
