Zapadnjačka kultura je zasnovana na izbegavanju bola, anesteziranju i potrazi za zadovoljstvima. Nezadovoljni smo i ljuti kad se ne osećamo dobro, bol nas plaši i nagoni da se osećamo neadekvatno – ne želimo da se suočavamo sa bolnim osećanjima, nego da kroz njih protrčimo i od njih pobegnemo. Pogotovo se od muškaraca očekuje da „stisnu zube“, da „kuliraju“, da zaborave, ignorišu, nađu nešto što će im zaokupiti pažnju, da se usmere na potragu za zadovoljstvom, uspehom, prestižom. Nije muški biti tužan, prosto je sramota, to je slabost.
Ali, tuga je slabost samo u svojoj potisnutoj i izobličenoj formi. Ako želiš da preboliš, onda moraš da boluješ. Da bi tuga prošla, moraš ti da prođeš kroz nju. Nema prečice. Svaka prečica je potiskivanje i izobličavanje tuge – guranje duboko u podsvest, odakle izlazi u obliku reakcija i ponašanja koja ne možeš da kontrolišeš i stvara ti probleme, jer traži da bude viđena i priznata. Muškarci najčešće tugu maskiraju ljutnjom i besom – to je dozvoljena, „muška“ emocija, jer je energična i tera te na akciju. Ali, te akcije su uglavnom destruktivne i primitivne, jer to je samo naboj koji traži od tebe da nešto tresneš (makar i sopstvenu glavu o zid), da bi imao utisak da si nešto učinio. Ako usput nekog zastrašiš, možeš da se osećaša baš adekvatno – kao prava muškarčina. Nisi plakao kao ..čka, nego si nekome uterao strah u kosti, bravo za tebe.
View this post on Instagram
Niko te nije naučio da sediš sa svojom tugom i da ne pokušavaš da je udaviš u alkoholu, zato tražiš distrakcije, akciju, druga intenzivna osećanja, koja će ti skrenuti pažnju i zbog kojih se nećeš osećati kao ljiga.
Ali ako hoćeš da tuga prođe i da budeš srećan, neće ti pomoći ni opijanje, ni takmičenje, ni rizik, ni laganje sebe, „muško“ stisnutih zuba. Samo će ti prihvatanje tuge pomoći.
