Pošto nije prirodno i zdravo da budeš srećan na silu i da se foliraš da ti nije ništa, uradi ono suprotno – budi tužan, jer se tako osećaš. Osećanja su istinita i ne možeš da pobegneš od njih, to je kao kad bi bežao od toga da si ljudsko biće i pravio se da si nešto drugo – vanzemaljac, reptil, božanstvo (oni verovatno nemaju problem sa osećanjima).
Pokušaj da sagledaš, prihvatiš i razumeš svaki aspekt svoje tuge – ona je višeslojna, kompleksna i uključuje i druga neprijatna osećanja, koja bi radije izbega, potisnuo, anestezirao. Tu je osećanje krivice, tu je strah, samosažaljenje, stid…
View this post on Instagram
Potrebno je da doživiš sva ta osećanja, da ih osetiš, da ih raspoznaš i imenuješ – da im se obratiš kao prijateljima, koji su došli kod tebe sa razlogom i po zadatku. Ta osećanja ti nešto donose, nešto ti govore, na nešto ti ukazuju i potrebno je da se njima pozabaviš. Ona te vode do onih dubokih mesta u tebi, na kojima se nalaze nagomilani sadržaji, smeće po kome moraš da kopaš, da bi pronašao skrivenu dragocenost. Teraju te da posmatraš i preispituješ sebe, da se zapitaš ko si ti stvarno, šta je u tebi tvoje, a šta su tu ubacili – poput smeća u kantu za đubre – svi koji su uticali na tebe, koji su te vaspitavali, oblikovali, usmeravali.
Pre nego što kreneš da obavljaš istraživački (đubretarski) posao, moraš stvarno da tuguješ, da plačeš i očajavaš, da se osećaš grozno i bezizlazno. Pošteno, bez anestezije i distrakcija. To donosi olakšanje, to je pravo pražnjenje i pročišćenje. Priznavanje i prihvatanje neprijatnih i bolnih osećanja, dovodi do rasterećenja. A zatim možeš da se pozabaviš potragom za uzrocima, obrascima ponašanja, „slepim tačkama“ – osvešćivanjem i stabilizovanjem. Možeš da se otvoriš za sreću i radost, koje neće nestati ni kad tuga ponovo dođe.
Naslovna fotografija: instagram.com/svengold
Brankica Milošević
