Pametni ljudi, oni koji blistaju duhom i inteligencijom, često uopšte nisu srećni i rado bi se menjali sa nekim manje inteligentnim ljudima – da se odmore od razmišljanja, analiziranja, zaključivanja i primećivanja onoga što mnogi uglavnom ne vide. Mozak im radi prekovremeno i ne mogu da ga isključe ni kad im smeta.
Razmišljanje im često ometa osećanja
Uobičajen problem inteligentnih ljudi je da znaju svoja osećanja da analiziraju i objasne, ali teško mogu da ih izraze – da mi se prepuste. Inteligencija ih sputava i stavlja barijeru, jer su osećanja tako preplavljujuća i često primitivna i oni se loše osećaju kad osećanja prete da ih obuzmu i savladaju. Oni racionalizuju svoja osećanja i ustručavaju se da izraze bes, tugu, radost – zato često deluju hladno i distancirano, dok se zapravo iznutra bore protiv svojih osećanja i potiskuju ih.
Uspevaju sa manje truda – zato ne cene naporan rad
Pametnima lakše ide – brže shvataju, uočavaju prečice, bolje pamte, i uopšte, ulažu manje truda u ono što rade, jer ne moraju mnogo da se trude. Zato često nemaju odgovoran odnos prema poslu – u svemu se oslanjaju na svoju inteligenciju.
Od njih se stalno očekuje da budu na visini
Drugi često imaju nerealna očekivanja od pametnih ljudi – nije im prihvatljivo da i neko vrlo inteligentan može da uradi nešto glupo, da bude vrlo potišten, da loše rezonuje i donosi pogrešne odluke. Pametni nemaju od koga da traže savet i da mu povere svoje nesigurnosti i strahove, jer ljudi se obično oslanjaju na njih u tom pogledu i čude se kad neko na koga oni računaju, ne može da se osloni sam na sebe u nekim stvarima. Veoma inteligentni su često veoma usamljeni.
