Od samoobmane do samospoznaje

 Lako je obmanjivati sebe. Samo ne razmišljaš uopšte o svojim postupcima, ne preispituješ se nikad, teraš napred sa ubeđenjem da si sigurno u pravu i ne obraćaš pažnju na osobe koje te kritikuju, koje se ljute na tebe, koje povređuješ svojim ponašanjem. Dovoljno je da budeš sebičan, bez empatije i bez ikakve pomisli da možda ponekad silno grešiš i da treba da čuješ šta ti neko govori, umesto što odmah počneš da ga mrziš, jer ti nešto prebacuje. Ako si često u poziciji da ti svi okolo “popuju” mora da to što pričaju nisu baš sve totalne gluposti, mora da su možda malo zabrinuti za tebe, mora da malo bolje vide u tebi, nešto što ti sam u sebi ne vidiš uopšte. A ako te to nerivira i samo bi hteo da ih isključiš, da ti ne smetaju, možda zapravo iz sve snage potiskuješ povređenost, svest o tome da nisi baš na najboljem putu, da nisi baš jako dobar partner, prijatelj, sin, koristan član zajednice. Ne gledaš u sebe zato što dobro znaš da ti se neće svideti ono što tamo pronađeš i zato radije gledaš u druge i olako ih otpisuješ ako ti se ne sviđaju, osnosno, ako ti ne povlađuju, nego se suprotstavljaju tvojim stavovima, otvoreno te prozivaju za glupost, sebičnost i bezosećajnost i pitaju te šta sa tobom nije u redu. I naravno da je lakše naljutiti se na njih i smrtno se uvrediti, nego pomisliti “jbt, svi misle da sa mnom nešto nije u redu, možda sa mnom stvarno nešto nije u redu, šta nije u redu sa mnom?”