U suštini, to što nije u redu s tobom nema veze sa drugima i sa tim što im zagorčavaš život, to je najmanje bitno. Važnije je to što sam sebe sabotiraš i svu svoju energiju ulažeš u pronalaženje izgovora i strategija za odbacivanje svake odgovornosti, jer, ako prihvatiš odgovornost, onda više niko drugi neće biti kriv za tvoje neuspehe, nemogućnosti, uskraćenosti, za tvoju anksioznost, za sve ono što nikada nisi ni pokušao da uradiš, postigneš, dosegneš, jer se plašiš neuspeha i jer je svet oko tebe zastrašujuće mesto koje ti nikada nije poželelo dobrodošlicu. U pokušaju da malo pogledaš u svoju pomrčinu, neminovno ćeš se okliznuti i upasti u baru samosažaljenja, ali tu si i dalje u svojoj zoni komfora, na poznatom terenu. Na kraju ćeš se utešiti ubeđujući sebe da te niko ne razume, da su svi protiv tebe i da te niko ne voli. Ali ako te stalno bocka osećaj da nešto nije u redu, da nisi zadovoljan sobom i svojim životom, dokle ćeš uspevati da prevariš sebe pričom da su svi drugi krivi za to, da je zvezdana konstelacija nad tvojim rođenjem bila baš zeznuta, da si uklet… U nekom trenutku ćeš ili potpuno odlepiti, ili ćeš se smučiti sebi i odbaciti svaku samoobmanu, kao zmija košuljicu. Odjednom ćeš shvatiti da su svi oko tebe sa svojim primedbama i zabrinutošću, predlozima i savetima potpuno u pravu i da te ne mrze i ne odbacuju, nego bi hteli da te vide kako se čupaš iz tog blata u kome si zaglibio, kako se zauzimaš za sebe na pravi način, kako preduzimaš nešto konstruktivno.
More from Blog
