Ne možete se prisiliti da nešto pustite, bez obzira na to koliko želeli da se toga otarasite. Ne možete nešto izbaciti iz svog mozga, ma koliko želeli da ne bude tamo, ne možete prosto zaboraviti, ma koliko se anestezirali i trovali koječime, pokušavajući da zamaglite i ugasite osećanja i misli koje želite da izbacite iz glave.
Ne možete jednostavno olabaviti grč koji osećate u celom biću i malo se opustiti i tako prestati da razmišljate o nečemu što vas kida, ljuti, uznemirava, rastužuje i dovodi u pitanje stabilnost vašeg sveta.
Nećete pustiti ono što vas je porazilo zato što vam neko kaže da treba samo da to prihatite i nastavite dalje. Čak ni onda kad shvatite da morate priznati poraz, da su svi napori uzaludni i svaka nada lažna.
View this post on Instagram
Nerviraće vas svi dobronamerni saveti o tome kako ne treba shvatati stvari previše ozbiljno, jer je to nešto što ne možete da izvedete, iako želite da vam više nije stalo, da postanete ravnodušni, da ponovo budete svoji. Oluje u vašoj glavi neće prestati da razaraju, samo zato što vi to hoćete i što vam drugi govore da su stvari strašne samo u onoj meri u kojoj ih tako doživljavate.
Jer, ne treba da pustite samo ono što se dogodilo, već i sve što ste uložili u ono čega sada više nema – bilo da je u pitanju veza, karijera, prijateljstvo…
Počinjete da puštate onda kada napravite jedan korak ka izgradnji novog života, kada, uprkos burnim osećanjima, prestanete da budete destruktivni i počnete nešto da činite. Kad shvatite da se nećete vratiti na staro, jer je to nemoguće i da morate krenuti ka nečem novom. Kad počnete da kanališete osećanja i da ih pretvarate u radnu energiju – bilo da ulažete napor da pronađete posao, provodite pola dana u radionici praveći i popravljajući nešto, ili usmeravate osećanja u stvaralaštvo, pišete, slikate, svirate…
