Ponekad su ti sva snaga i hrabrost potrebni samo da bi ustao iz kreveta, oprao zube i umio se i suočio sa svojim licem u ogledalu. Odnosno, nekad samo treba da preguraš dan, ili dane, koliko god da ih ima u tom periodu kroz koji prolaziš. To je preživljavanje. A ponekad ti je potrebna hrabrost da shvatiš da se uzalud trošiš u jurenju za stvarima koje jesu nedostižne i da treba da se preusmeriš i postaviš realne ciljeve. To nije odustajanje. To je manevar prestrojavanja, preraspoređivanja, preusmeravanja fokusa i energije. To je upravljanje životom.
U međuprostoru, između preživljavanja i upravljanja životom, dešava se obična, rutinska svakodnevica, u kojoj funkcionišeš polurobotski, poluuspavano, poluživo, poludepresivno. I onda se preneš i pomisliš, zar je to život, i kada i kako će biti makar drugačije, ako ne i mnogo bolje. Poželiš da imaš drugačiju rutinu, drugačije zadatke, drugačije probleme za rešavanja, drugačije smorove i drugačija beznađa. Malo ti se smučio tvoj život, pa ti se diže revolucija, pobuna, otpor, gerila.
Pa se baciš u pijančenje, drogiranje i napadanje svega ženskog što mrda u tvojoj blizini. I to je manevar, ali kad prođe period besomučnog manevrisanja, kad te mamurluk, kriziranje i besmisao obore praznog i izgaze te po svim čvorovima u leđima, osetićeš istu onu mučninu i potrebu za revolucijom. Ide ti se negde u tri lepe. Da budeš sam mesec dana, bez ikog da bilo šta traži od tebe. Negde gde ćeš samo da budeš. Ali nemaš smelosti da sve odjebeš, pokupiš kamp opremu i odeš bar nedelju dana u najbližu šumu. Biće ti dosadno. Bićeš sam. Plašićeš se noću čudnih zvukova. Sigurno ima i divljih životinja i ko zna čega sve još. Gde da odeš, kad si toliko uronjen u svoju zonu komfora, zatvoren u svoj kavez tako da možeš samo da se držiš što čvršće za rešetke dok drmusanje ne prođe.
