Radiš to, sigurno. Verovatno svakodnevno. Možda i ne primećuješ da to radiš, ili ti ne pada na pamet da to nije dobro za tebe. Kriješ svoja osećanja – u svim aspektima svog života. Praviš se da nisi povređen, da ti nije dovoljno stalo, da nisi ljubomoran, da nisi nesiguran, zbunjen, zaglavljen, izgubljen. To je mehanizam odbrane, a on se uključuje kada se osećaš ugroženo. Ako je stalno aktivan, onda se stalno tako osećaš. Umesto da se kriješ iza raznih zidova (humor, izbegavanje, ćutanje, nezainteresovanost, prekomeran rad, prekomerno spavanje…), zapitaj se šta te ugrožava?
Ukoliko veruješ da je ispoljavanje osećanja slabost, i da te osećanja ugrožavaju, provešćeš život u stanju ugroženosti, jer nećeš moći da se oslobodiš osećanja. Nikada ti neće biti svejedno, ma koliko se pravio nonšalantan i nezainteresovan, kada su u pitanju važne stvari, a važno je ono što je tebi važno, dok drugi to uopšte ne shvataju i ne vide kao važno. Takođe, sakrivanjem iza zidova nećeš prevariti i uveriti nikoga osim sebe – svi vide zid i znaju da veruješ da si se uspešno sakrio i uglavnom svi sarađuju u održavanju ove iluzije. Retko ko će ti reći „vidim te“, jer ljudi ne žele da se upliću – ako ti veruješ da je tvoj zid neprovidan i neprobojan, neka te u tvom uverenju, oni nemaju ništa sa tim. Imaju oni iskustva sa sopstvenim zidovima i znaju da ako „čačkaju“ tamo gde nisu pozvani, neće učiniti ništa dobro i dovešće sebe u neprijatnu situaciju. Biće izloženi ljutnji, besu, nepoverenju, mržnji, osveti – niko ne voli da bude „provaljen“.
View this post on Instagram
Ali, vidi – provaljen si. Svi vide kroz tvoj zid, samo se iz društvenih konvencionalnih razloga prave da ne vide. Igraju tvoju igru, jer to je i njihova igra. Očekuju od tebe istu vrstu „pristojnosti“ kad žele da veruju da nešto uspešno kriju i maskiraju. Svi igramo igru „Carevog novog odela“, praveći se ljubazni i pažljivi, dok smo sve vreme zapravo licemerni.
Ne želimo da budemo iskreni, jer verujemo da ćemo tako zaštititi svoju ranjivost, da ćemo izbeći povređivanje, da ćemo sačuvati dostojanstvo, da nećemo morati ništa da menjamo u svojim načinima i odnosima. I svi smo nezadovoljni i pomišljamo šta bi bilo kada bismo svi bili iskreni. Da li bi odnosi bili jednostavniji? Da li bismo se osećali bolje?
Zašto ne možemo stvarno da budemo hladni, racionalni, distancirani, objektivni? Možemo ponekad, kad nas nešto ne dotiče i kad nismo emotivno uključeni. A ne možemo kad nam je stalo i kad smo preplavljeni hemijom svih mogućih osećanja.
