Valjda bi samo stvarno nestabilan čovek mogao da tako verbalno zlostavlja nekog, a ti to zapravo radiš sam sebi – veoma dobro. Toliko dobro, da kad sebi dodeliš dozu hejta, osetiš ono što oseća neko ko je uradio pravu stvar, iako je ona bila sasvim protiv njegove prirode i njegovih ubeđenja. Kao kad otac „čini pravu stvar“ kažnjavajući sina, dižući ruku na njega, uskraćujući mu razumevanje, kritikujući ga i potcenjujući, jer je to jedini vaspitni metod koji poznaje i koji, uostalom, uspešno sprovode i ostali očevi njegovog kalibra.
Ali čime se meri uspeh tog tretmana, osim ličnog osećanja da je forma zadovoljena, da su vaspitni šamari podeljeni, da je postavljen zahtev, uslov i određena kazna? Jer ponašanje vaspitanika se i dalje ne menja. On će i dalje biti dobar u svim lošim stvarima, a verovatno će doktorirati laganje i manipulaciju, kako vaspitačima, tako i samim sobom.
Dakle, od koga si naučio da tako tretiraš sebe? Sigurno ne od oca punog podrške i razumevanja, koji je uvek za tebe imao vremena i strpljenja, koji te svuda vodio sa sobom i pokazao ti koliko si važan deo njegovog života. Biće da si to pokupio od onog koji ti je pokazao koliko mu smetaš, koliko nema pojma šta će sa tobom i koliko se loše oseća zbog tvog postojanja.
Niko ne postane samodestruktivan zato što je to prirodno i spontano, zato što je to razvojna potreba i način da se stvari shvate, prihvate, dozvole, oproste…
