Odugovlačenjem nećete učinti da problemi nestanu – odugovlačenje je problem sam po sebi. Kad kod izbegnete da se suočite sa nečim što vas opterećuje, vi potisnete svest o tom teretu, ali on ne nestaje. Negde iz dubine vas pritiska i gura i stvara naboj koji se kanališe kroz neke akcije i osećanja, koja vas vraćaju na polaznu tačku. Problem se neće rešiti sam od sebe, niti ćete veliki problem rešiti stvaranjem manjih problema, koji će vam efikasno odvlačiti pažnju.
Zamislite problem kao brdo pred vama. Treba da se pripremite psihički da se popnete na vrh, to je naporan uspon i kad samo pomislite koliko ćete se umoriti i koliko će to trajati, gubite volju, okrećete leđa i odustajete. Ali, kad se sledeći put (slučajno) okrenete, videćete da je brdo malo poraslo. Ako sada ne rešite da ga osvojite, sledeći put će biti još više. Rašće, dok vam ne zakloni svaki vidik i perspektivu i širiće se, dok vas ne pritesni, tako da više nemate kud. Ne želite da dođe do doga? Ne odlažite. Krenite odmah. Pomislite da je ipak bolje savladati dodatnih desetak metara uspona, nego da čekate da metri postanu kilometri.
Ili, zamislite problem kao ranu, posekotinu koja pulsira i boli vas, a vi ste je nečim namazali, za prvu pomoć, stavili gazu i zalepili flasterom. Osećate da nešto nije u redu, verovatno je upalni proces u toku i možda je potrebno ušivanje. Ali vi ne želite ni da pogledate tu ranu, strahujući od toga šta ćete videti i šta ćete zatim morati da preduzmete. Možda će prestati samo od sebe? Ali, sasvim je izvesno da boli toliko da ne možete više da se pravite da to nije ništa i da će samo proći. A takođe je sigurno i da ćete imati komplikacije, koje ne biste imali, da ste odmah otišli na ušivanje.
