Veličina neuspeha je onolika kolikom je vi doživljavate – niko vam ne može reći da je gubitak novca veći neuspeh od gubitka prijatelja. Kao veliki neuspeh možete doživeti nešto zbog čega se neko drugi ne bi mnogo uznemirio, ali to je obično nešto što niste očekivali, ili ste se do poslednjeg trenutka nadali da će sve biti u redu. Možete iznenada dobiti otkaz, a ne osećati se neuspešno, već samo zbunjeno i možete biti ljuti zbog obespravljenosti, ili vam se može izjaloviti projekat na kome ste dugo radili, posle čega ćete ostati ispražnjeni i zapitani nad sobom.
Sve što detektujete kao neuspeh, veliki ili mali, možete shvatiti kao nepravdu (i sebe kao žrtvu u toj nepravdi, ljudskoj ili kosmičkoj), a možete uraditi i nešto drugo – prihvatiti ono što vam je dato, kao dar, koji niste ni tražili, ni želeli, ali koji vam je uručen (iz razloga koje ne možete razumeti odmah), a kad vam neko nešto pokloni, treba da osetite i pokažete – zahvalnost.
View this post on Instagram
Da, baš tako. Ali, osećanje zahvalnosti neće doći spontano, to je nešto što treba da potražite, da uradite. Ono što dolazi sponano jeste strah, osećanje praznine, briga, strepnja, tuga. Ne vidite rešenje, barem ne ono koje bi moglo da pomogne, iako mahnito razmišljate i svašta vam pada na pamet. Osećate se nedoraslo i neadekvatno – kako ćete rešiti taj problem, kad nemate pojma? Možda uopšte nećete ništa rešiti i problemi će se gomilati i potpuno ćete propasti. Možda ste vi problem i kad vas ne bi bilo, ne bi bilo ni problema. Da, svašta vam (spontano) pada na pamet.
Loše stvari se dešavaju, svima i svuda. Možete biti zadovoljni, uspešni, srećni, ili nezadovoljni, neuspešni, nesrećni – loše stvari će se dešavati. Oko dobrih moramo da se potrudimo, loše nekako lako idu same. Uspeh vas ne štiti od neuspeha, neuspeh vas ne čini imunim na neuspeh. Svi smo u istom lavirintu, tražimo izlaz, ili tražimo blago.
Skrećemo pogrešno, gubimo se, očajavamo, nalazimo blago i izlaz, istrčavamo – pravo u sledeći lavirint. Kao vožnja u nepoznatom gradu, prometnim ulicama, bez GPS-a. Nemate navigacioni uređaj da vas izvuče iz tuge, bola, straha. Propali ste i sada očjavate, sklupčani kraj nekog zida u nekom od prolaza lavirinta. Morate sami da se orijentišete, a to ne možete u mraku i jadikovanju. Vaš navigacioni uređaj, koji slabo (ili nikad) koristite, jeste vaša svest, koja se mora podići, proširiti perspektivu i posmatrati stvari odozgo.
