Ali ne brinite, to se zdrava sebičnost udružena sa instinktom za opstanak budi u nama i bori se da nas nečemu nauči. Teška je to lekcija, jer zahteva od nas veštine koje nemamo – da u određenoj situaciji, prema određenim ljudima, budemo tačno ono što treba da budemo u takvoj situaciji, a to nije ono što mi zapravo jesmo. Treba da naučimo da držimo distancu, da se ne sažalimo na sebičnjaka, da mu ne dozvolimo da manipuliše nama osećanjem krivice i dužnosti, da ignorišemo njegove pokušaje da nas minira – da mu uskratimo hranu. Normalno humana osoba nije u stanju da drugome uskrati hranu – to je kao da ne otkinete komadić kifle i bacite psu lutalici koji vas molećivo gleda; kao da kaznite dete, šaljući ga gladno na spavanje; ne možete, nemate srca. Ali, u susretu sa sebičnošću koja je zlo, najbolje i najbrže ćete se naučiti zdravoj sebičnosti, koja vas čuva da sami ne postanete hrana.
Sebičnjak dobro poznaje vaše slabosti i računa na njih. On će vas napadati otvoreno agresivno, pasivno agresivno, manipulisaće izazivajući sažaljenje, tražiće pomoć, vikaće i uznemiravaće vas na svaki način. Ali on nije siroti pas i dete koje ne zaslužuje surovu kaznu. Njega treba ostaviti gladnog i poslati ga do đavola, gde mu je i mesto. Naravno da će vas to uznemiriti. Zato ne treba da čekate da izludite od frustracije, nego da vežbate i usavršavate ignorisanje i nedavanje. Kad prođete kroz pakleno isksutvo sa sebičnjacima, u odnosima sa svim drugim ljudima biće vam daleko lakše da postavite granice, da nešto odbijete i suprotstavite se, ili da na nešto uopšte ne obraćate pažnju i da to činite mirno, sa punim integritetom i bez drame.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografije: www.elitedaily.com
Aleksina Đorđević
