Neko mi je skoro rekao – ne mogu da se setim ko, ali znam da sam istog trentuka zabeležila, jer je zvučalo moćno i zastrašujuće: “U Srbiji čovek počinje da mrzi ono što voli.”
Mnogo me to pogodilo. Ne zato što me srpska nadrealnost apsorbovala do te mere da i sama to osećam, nego zato što sam se zapitala koliko dugo ću još moći tome da se opirem i koliko već ima ljudi koji su podlegli ogorčenju. Ljudi koji su imali sve potencijale ne samo da budu normalni, nego da budu izuzetni i koji su prestali da pokušavaju, ljuti na svoju zemlju, na sistem u kome ne mogu da pronađu svoje mesto, jer nisu političari, kriminalci, sitne duše, poltroni, bezobrazni laktaši, podmitljivi i beskrupulozni. Između mladog čoveka koji sledi svoj san, do čoveka koji je prinuđen da sanja srpski san o preživljavanju ili o boljim vremenima, koja su izgleda, davno prošla, nalazi se put kojim od onog što voliš, stižeš do mržnje onoga što voliš, jer to nije dovoljno da živiš normalno.
