Ako si uspeo da izađeš iz puberteta, nabrojiš jedno tri decenije i upadneš u mašinu zvanu „normalan život“, možeš biti zadovoljan neko vreme, a možeš i vrlo brzo doživeti neugodan osećaj da je to sve. Stigao si do zida – završio školovanje, zaposlio se, imaš vezu koju ćeš verovatno uspeti da razvlačiš dovoljno dugo da izbegneš brak, za još neku godinu i svaki dan ti je isti. Sve češće pomišljaš „zar je ovo sve?“, ili „i sad ovako do kraja života“ i „zašto li ja živim?“. Osećanje razočaranja i izdaje je sve prisutnije – kao da te je život slagao i iskoristio, kao da si u kavezu, iako te realno ništa ne sprečava da ideš gde hoćeš i radiš šta želiš. Šta te je prevarilo, u stvari? Ono što si mislio da želiš? Normalan život?
Da vidimo. Jedna nedelja tvog normalnog života izgleda otprilike ovako – radnim danima sediš u nekoj kancelariji, kuckaš po tastaturi, razgovaraš telefonom, osmehuješ se ljudima kojima nešto treba da prodaš, ili čije primedbe treba da primiš i razmotriš, razmenjuješ opaske i šale sa kolegama, voziš se do posla i natrag kroz uvek istu saobraćajnu gužvu i smatraš da si srećan ako uhvatiš „zeleni talas“, kod kuće konstatuješ da je već pao mrak i da nemaš vremena ni za šta, možda ipak skokneš do teretane, ili kuliraš uz TV, ili igraš igrice. Možda se pred spavanje dopisuješ ili razgovaraš sa devojkom, razmatrate ima li šanse da se vidite pre vikenda, možda i uspete da provedete jedno veče kod nje ili kod tebe, žrtvujući svesno nekoliko sati sna, da biste se malo družili i milovali.
View this post on Instagram
Petkom uveče idete na basket ili pivo (ili prvo jedno pa drugo) sa ortacima, a možda ispadne i neka žešća pijanka, od koje ćeš se oporavljati do nedelje, žaleći se svakom ko želi da te sluša kako si mamuran i kako ti je propao vikend, i kako dan ima premalo sati i kako bi već sutra otišao u penziju, ili barem na odmor, da možeš da lenstvuješ kao čovek, da se opijaš kao čovek i da se osećaš rasterećeno, kao čovek. Hm. A da li je to neka idealistička vizija normalnog života? Da ne radiš ništa, nemaš nikakve obaveze i odgovornosti i samo da uživaš? Ili je to samo suprotno od onog što svakog dana radiš i osećaš jer je normalan život urbani mit, smišljen da prihvatiš svakodnevno tavorenje kao vrhunac postignuća i ostvarenje životnih ciljeva. Zar je to sve? Valjda, dođavola, postoji nešto više?!
Da, postoji. Ali, šta je to za tebe?
Mora da u ovom životu postoji nešto više od posla i zarađivanja, vikend opijanja, pronalaženja tela koje je prijatno dodirivati, od pretpostavljanja da je nešto ljubav, a ne možeš da budeš siguran, jer nemaš sa čim da uporediš… Nešto više od osećanja da je život upao u siguran kolosek, kojim ima da se kotrlja do kraja, sa gorkim osećanjem da si promašio voz, da si možda mogao da se voziš avionom, ili da sam letiš…
