Kad prestanete da kulirate, počinjate stvarno da se razvijate. Puštate kontrolu, sarađujete sa životom, krivudate u skladu sa njegovim tokovima i promenama, prihvatate ono što se dešava, ne pretvarate se da ne osećate ono što osećate, samo zato što su ta osećanja neprijatna, ili suviše intenzivna. Dešava se ono što se dešava, a vi stojite usred toga i potpuno ste kod sebe, znate kako se osećate zbog svega što se dešava i to vam je dovoljno.
Naravno, i dalje ćete žaliti što se neke stvari dešavaju i želećete da se nikad nisu desile, ali nećete biti ogorčeni, besni i puni krivice – ili ćete barem priznati sebi da se baš tako osećate, a zatim ćete hteti da otkrijete šta da radite sa tim. Možda ćete otkriti da ništa ne treba da radite, osim da prihvatate osećanja i da se suočavate sa slikom o sebi koja se menja tako da to i drugi primećuju. Ako vam se mnogo sviđalo da budete kul, a naročito vam se sviđalo kad drugi o vama govore da ste kul, to će biti stalna tema vaših suočavanja, sve manje i manje neprijatna.
View this post on Instagram
Možete da se ogradite, da smanjite očekivanja, da se distancirate od osećanja, ali znajte da se time ograđujete ne samo od drugih, koji vas mogu povrediti, izdati, razočarati, već pre svega od sebe. A vaša je dužnost da poznajete svoje srce. Tako se ono otvara – istraživanjem svih mračnih ćoškova, preturanjem po nataloženim emocijama, lutanjem po emotivnim lavirintima. Da otkrijete i upoznate svaki strah, svaku slabost, svako lažno uverenje, svaku iluziju, svaku glupost i bespomoćnost, da čujete svaki ugušeni krik, koji po podrumima vašeg srca odjekuje još od detinjstva.
Ako znate gde ste najslabiji, onda ćete moći bolje da se zalažete za sebe, da čuvate svoje slabe strane, da shvatite kako ih možete pretvoriti u prednosti.
