Kad studiraš u sopstvenom gradu, studentski život se ne razlikuje toliko od srednjoškolskog i ni izdaleka nije tako poučan. Ali kad kao student odeš od kuće u drugi grad i moraš da se snalaziš, koliko god bio nesnalažljiv i smotan. Odjednom umeš da završiš administrativne zahteve, da popuniš formulare i čuvaš dokumenta, da raspolažeš novcem i da razmišljaš o tome šta ćeš sutra da jedeš i kako ćeš da se organizuješ.
Naučiš da rastegneš 500 dinara na nedelju dana
Vrednost novca postane realna, kad moraš sam njime da raspolažeš i shvatiš da ga nikad nema dovoljno i da si prebrzo potrošio ono što je trebalo da potraje. Kombinujući ono što ti je preostalo od kevine poslednje pošiljke sa hranom u menzi i poslednjih 500 dinara, shvataš da možeš da preživiš i bez para i da sledeći put moraš pametnije da rasporediš novac. Nema opuštanja i neplaniranih kupovina, pa makar se radilo i samo o omiljenom hamburgeru.
Shvatiš koliko ti znači porodica
Kad se najzad odvojiš od svojih, uzbuđen zbog samostalnosti i slobode, sve ono što te je smaralo, počne da ti nedostaje. Više te niko ne pita po pet puta da li si gladan i šta bi jeo, čist veš se ne pojavljuje ispeglan i spakovan sam od sebe, niko te ne podseća da izneseš đubre, a ako svakog dana ne opereš onih par tanjira i čaša, oni ostanu prljavi. Moraš sam da se setiš da uključiš bojler kad je jeftina struja i da ne potrošiš svu vodu. Sa pritiskom i pravilima porodičnog života izostaje i ona ušuškanost i zaštićenost od svakodnevnih organizacionih i egzistencijalnih briga. Počneš da brineš zbog toga što se oni upinju da ti omoguće da studiraš i razmišljaš o tome kako da ih rasteretiš, kako da tu i tamo zaradiš i uštediš neku kintu, počneš da maštaš o trenutku kad te roditelji pitaju da li ti treba novac, a ti kažeš da ti ne treba.
