Štikle na bedemu diskriminacije PROBAJTE ih malo vi

Žene čine razne ludosti zbog lepote, privlačnosti, seksepila. One tvrde da to ne rade zbog muškaraca, nego zbog sebe i možda malo zbog drugih žena, što je – možda malo – tačno. Jer one ne idu pod nož da poprave svoje lice, grudi, stomake i zadnjice zbog svog duhovnog razvoja i psihološke stabilnosti, nego da bi opstale u konkurentnom svetu mladog, lepog i seksepilnog ženskinja, da bi mogle da se pogledaju i pomisle kako mnogo bolje izgledaju od mnogih žena njihovih godina, pa i od mnogih mlađih. Sujeta nalazi puno opravdanje u ljubavi prema lepoti i mladosti, a jedan od načina na koji žene muče sebe svakodnevno, zbog te predstave o dobrom izgledu, jeste nošenje visokih potpetica. Štikle su zaštitni znak ženstvenosti, kao što je nekada pojas nevinosti bio zaštitni znak poštenih udatih žena. I jedno i drugo su sprave za mučenje, a svaka žena koja tvrdi da joj je udobno da hoda na prstima, prosto laže. Štikle još uvek predstavljaju obavezan deo protokola, recimo na crvenom tepihu, koji je Džulija Roberts bojkotovala onomad u Kanu, kad se izula i popela se crvenim tepihom bosih nogu, izazvavši burne komentare – pre svega podrške i divljenja. Eto, jedna žena je pokazala celom svetu da ne pristaje na fašizam štikli. Nešto slično učinili su i muškarci u londonskom “Stylist” magazinu, pristajući na eksperiment, koji za njihove koleginice predstavlja svakodnevicu – nosili su štikle čitav radni dan. I to su baš muški odradili.