Ljudi koji teško donose odluke, da bi uopšte nešto odlučili, moraju osećati da moraju. Dokle god osećaju slobodu izbora, biraće beskonačno, ili dok ih situacija ne pritesni i ne odabere umesto njih. Zato oni cene impuls i ne propuštaju ga – jer uopšte nisu impulsivni i ne uskaču olako ni u šta. I kad se pojavi impuls, oni ga prepoznaju kao snagu poriva i skaču naglavačke, ne razmišljajući o tome da će bućnuti u premalo vode i razbiti glavu, ili će prodreti toliko duboko, da neće moći da dosegnu površinu. Ako nešto moraš da uradiš, u trenutku prihvataš sve što to moranje donosi, nebitan je rizik, rezultat i posledice, važno je samo delanje.
Tako se donose najgore i najbolje odluke. A pošto se jedino tako odluke i donose, onda gotovo da nije važno da li su najbolje ili najgore. Nisu ništa bolje, niti gore od onih odluka koje nikada nisu ni doneli, a koje su ih iscrple, pritesnile i odigrale se same od sebe, sa svom mogućom težinom stvari koje pustiš da uhvate svoj pun zalet i tresnu te u lice.
Zašto je ljudima koji teško donose odluke, tako teško, kad su razumni, senzitivni, a nisu ni kukavice?
Za njih, razum i logika jednako zastupaju razloge za i protiv. Uvek ih ima 50 posto na jednoj i 50 posto na drugoj strani. Oni su sami sebi tužioci i branioci, porota i sud. Vrlo razložno i realno sagledaće sve razloge zašto je dobro da nešto učine, a zatim će isto tako razložno pronaći i sve razloge zašto to isto ne treba da učine. Puta dva za izbor između činjenja ili nečinjena ovoga ili onoga. Pola razloga da odaberu jednu opciju, pola razloga da odaberu drugu i još po pola da ne odaberu ni jednu, ni drugu. Iz situacije, koja realno sadrži sto procenata celine, oni pronalaze barem dvesta procenata delova.
