Oni koji su se suočili sa smrću, znaju tajnu koju mi ostali bednici ne znamo. Mi ostajemo kukavice i stalno smo negde u dubini duše u grču i strahu – bojimo se da ćemo biti povređeni, bojimo se da nećemo uspeti, bojimo se da ćemo ispasti glupi, da nas niko neće voleti, da smo bezvredni i da će to svi otkriti i odbaciti nas. U strahu od povređivanja, zadržavamo dah, utišavamo se, šunjamo se kroz sopstvene živote, umesto da koračamo velikim koracima, ne brinući o tome koliku buku pravimo i da li nekome smeta što se tako glasno smejemo.
Sigurno poznaješ nekog ko je opušteniji od drugih, ko ne brine šta će mu sutrašnji dan doneti, ko deluje čudno relaksirano i nezabrinuto. Ko je malo mudriji nego što bi smeo da bude za svoje godine, ko malo više živi u sadašnjem trenutku i ne prihvata merila uspeha koja nameće svet oko njega. To je čovek koji se suočio sa smrću, na ovaj ili onaj način. Ponekad su takvi oni koji su već bili rešili da se ubiju, pa im nije uspelo, ili su odustali, ili ih je neko srećom spasao. Češće su takvi oni kojima je život oduzeo nešto bitno, neku telesnu sposobnost ili zdravlje. Naravno, i među jednima i drugima ima malodušnih, koji nisu ništa naučili iz suočavanja sa smrću, kao što i među onima koji su sasvim vitalni i funkcionalni ima onih koji su naučili tajnu, putem svesti – oni znaju da je sve prolazno, da ničim ne mogu da obezbede da dobre stvari traju do kraja života, zbog same prirode stvari. Život je sam po sebi dobar, a ipak će se okončati i tu ne možeš ništa da učiniš.
