Nije baš cool priznati da ste oštećeni. Bolje je razmišljati o tome kako su drugi oštećeniji, što vas čini relativno normalnim. Sigurno možete da poradite na tome da malo bolje funkcionišete preko dana, da češće usisavate i redovno perete veš, da budete malo odgovorniji, to je u domenu vaše lične moći i odluke.
A šta radite sa sobom kada otkrijete činjenicu da je količina uspeha koju postižete na dnevnom nivou (makar to bilo samo pregurati dan bez incidenata) jednaka količini alkohola, tableta ili droga koju unosite u sebe?
View this post on Instagram
Možda bi trebalo da prihvatite sebe, iako ste oštećeni i licemerno pokušavate da prikažete svetu da vam je bolje nego što jeste. Možda bi trebalo da volite sebe, iako više volite da spavate i igrate igrice, nego da savlađujete izazove svakodnevice (zarađivanje, higijena, zdrav život). Možda bi trebalo da se ponašate prema sebi kao prema najboljem prijatelju – nikada ne biste ostavili prijatelja da spava u parku, zato što je suviše pijan da ode kući, zar ne? I nikada mu ne biste prebacivali zbog takvih epizoda, jer iako je sjeban, sjajan je dečko i ume da zablista kao niko i prosto ga volite. U njemu vidite njegovu tugu i dezorijentisanost, kao i njegovu napaćenu dušu, vidite sjaj u njegovim očima, iako je to ponekad staklasti sjaj ludila.
Možda bi trebalo da prestanete da se tešite prozaičnim životima koje vidite svuda oko sebe, glupošću koja je više nego prekomerna, osrednjošću, ili totalnom bedom, koje ima u zastrašujućim količinama. Možda bi trebalo da prestanete da komunicirate sa oštećenošću i merite njene nivoe, tražeći u drugim, oštećenijim od vas, potvrdu da za vas još ima nade. Možda bi trebalo da zagrlite sebe, ili da se barem potapšete po ramenu i kažete sebi „to si što si, volim te takvog kakav si“ i da pri tom to zaista mislite i osećate. Probajte, jebeno je teško. A kad vam zastane knedla u grlu, možda bi trebalo prosto da se prepustite i plačete kao malo dete i da sebi govorite da je u redu da budete tužni i da je sve u redu, i da će uvek biti, jer imate osobu koja vas putpuno razume, prihvata i voli i koja je u stanju da uteši tog rasplakanog dečačića – imate sebe.
Sjebani ste. I to je potpuno u redu. Niko nije kriv. Oni koji su uložili u vaše oštećivanje, dali su vam ono što su i sami imali i umeli, nisu mogli bolje, jer nisu znali za bolje. Sada ste vi na redu. Vi možete popraviti stvari, ne tako što ćete popraviti oštećenja, već tako što ćete ih prihvatiti. Da, svi smo oštećeni, manje ili više vidno. I svi smo OK, jer svi imamo tu priliku da popravimo stvari, u svakom trenutku.
Naslovna fotografija: instagram.com/tobiasrtr
Brankica Milošević
