Borba sa samim sobom je lajtmotiv mnogih dobrih priča o sukobu dobra i zla. Oživljena u scenama nekih filmova, u psihološkim slikama u literaturi, borba sa sobom uglavnom predstavlja krunu naopora ka dosezanju svih potencijala svoje moći. Pre nego što postane ono što treba da bude, ono što oseća da može, ili ono od čega beži, a ne može da pobegne, glavni lik mora da se sukobi sa sobom. I mora da shvati da u toj borbi ne može da pobedi, već da ona samo simbolizuje suočavanje sa svojim slabostima, svojom mračnom stranom, onim zlom koje je neodvojivo od dobra, jer predstavlja njegovo naličje i prisutno je i kada nije izraženo i manifestovano.
Ali, ta junačka borba u svakodnevnom životu često poprima oblik anksioznosti, koja junaka angažuje u stalnom sukobu i otporu i crpi mu životnu energiju. Suočavanje ne dovodi do razrešenja, čakre se ne otvaraju, a ni svemirski portali, nema svetlosnih mačeva, niti vidljivog neprijatelja. Živeti u borbi sa sobom je vrlo teško. Gotovo nemoguće. Ipak, ljudi često tako žive – i to dugo, do kraja u dubokoj starosti. Odlaze ogorčeni, namršteni, neispunjeni, ljuti na sebe i ceo svet. Navikli su tako, ratovali su celog života protiv sebe (a usput i protiv svih oko sebe) i nikada nisu ni pokušali da promene životni stil. Da se predaju. Ili da prevaziđu borbu. Ostali su zaglavljeni na borbenom položaju, sa godinama u sve težoj i bezizlaznijoj poziciji.
Nisi spreman za to, niko te nije upozorio. Čak ni filmovi, ni literatura, jer oni poručuju da dobro uvek pobeđuje, da junak iz sukoba sa sobom izlazi isceljen, jedinstven, snažniji, mudriji i moćniji nego ranije. Ali niko ti nije rekao šta da radiš kad si sam svoj negativac i kad se sa njim neprekidno sukobljavaš na dnevnom nivou. Niko ti nije objasnio da se ta borba manifestuje kroz anksioznost, samosabotažu, kreiranje negativnih situacija u kojima se potvrđuje tvoja nemoć da učiniš nešto za sebe.
