Bora Đorđević se ukrcao na zadnji voz za Čačak, svoj rodni grad u kome će, po svojoj želji, biti sahranjen. Ispašće to dugačak put iz bolnice u Ljubljani, gde je preminuo u 72. godini, nakon duge borbe sa teškom bolešću.
Nisam nikada upoznala Boru Čorbu, ali sam prvi poljubac doživela na nekom rođendanu, uz novi (treći) album Riblje Čorbe „Mrtva priroda“, sa koga sam sve pesme naučila napamet iz dva slušanja. Ja i svi zbunjeni i buntovni tinejdžeri u bivšoj Jugoslaviji, za koje je Bora bio revolucionar istine koju niko drugi nije umeo tako dobro da urimuje i tako gorko da vam je pljusne u lice, u to vreme.
Danas to radi Marčelo, koga poznajem i beskrajno poštujem i ako nikada do sada nisam pomislila da ga na bilo kom nivou upoređujem sa Borom, sad moram, nametnulo se. U Marčelovim godinama Bora je bio ono što je on sada – simbol kulturne revolucije, istinozborac. I činilo nam se da to tako dobro ide, na svim frontovima. Slovenci su imali Buldožer, Hrvati riječki novi val, mi smo imali Šarla Akrobatu i Pekinšku Patku – i imali smo Riblju Čorbu, a Bosanci su vazda imali Bijelo Dugme.
Moji muzički, kulturni i revolucionarni vidici su se kasnije proširili, ali u šestom i sedmom razredu osnovne škole filozofske rasprave su se vrtele oko toga da li se nekome više sviđa Čorba ili Dugme. I nekako mi je bilo jasno da to nije baš uporedivo, iako je i jedno i drugo bilo rokenrol. Bora je bio angažovan i to je tada tek počinjalo i bio je duhovit i zabavan, dok Dugme još niko nije svrstavao u sevdah-rok. Spoznaja o tome šta je možda više kul, javila se instinktivno i definitivno sam odabrala Čorbu.
Vidite, istorija rokenrola u Jugoslaviji je tada počinjala, a Bora Đorđević se prilično našao u temeljima, odakle je nastavio da gradi u svom pravcu, kao što su i svi drugi nastavljali i stalno je iz nečega nastajalo još nešto i širilo se u novim pravcima, vrlo brzo. U rasponu od desetak godina, od 1980. do 1990. pojavilo se mnogo dobre i mnogo različite mnogo dobre muzike, a ja sam sve upijala.
I nikada nisam postala YU rok nostalgičar, niti sam se ikada toliko izblazirala da prezrem nešto što sam nekada cenila. Sve ima svoje razvojno i edukativno mesto, a ako sam u toj burnoj deceniji prestala da slušam Riblju Čorbu i da čitam Hermana Hesea i ako se moja kulturna revolucija transformisala u evoluciju, poštovanje je ostalo. Jer, uvek dođe neko nov, da otkrije nešto staro. Da ga upije, doživi i možda protumači i interpretira na nov način.
Činjenica da je Bora Đorđević istrajavao i decenijama ostao na muzičkoj sceni u svom fazonu (kao i Bajaga i svi ostali domaći i svetski starosedeoci) dovoljna je da ga svako poštuje.
Činjenica da je umro, dovoljna je da zapuši usta svima koji su imali nešto protiv njega. Totalno me ne zanima šta su mu zamerali – dokačio se politike, ili ga je politika dokačila, a kad se to desi niko ne ostaje čist i niko ne ostaje normalan. Bora Đorđević je prilično nadživeo sve što ga je dokačilo i dovelo u pitanje koliko je čist i normalan – dok mnogi nisu. Kompletan EKV, na primer.
I ne znam za vas i za ostale jugoslovenske izgnanike, ali ja znam sve pesme Riblje Čorbe, sa svih albuma. I znam sve pjesme Bijelog dugmeta. I YU grupe i Smaka. I Čole. I Bajage. I Buldožera i EKV-a. I Azre. I Galije. I Discipline kičme. I Partibrejkersa i Električnog orgazma i DLM-a. I sve ih volim, čak i one koje mrzim. Da, neke pesme prosto ne mogu da smislim, a pevam ih iz sveg glasa. Moja me lična evolucija raznim putevima (muzike i literature) dovela dotle da volim sva svoja osećanja.
A pesme su esencijalna emocija na organskom nivou – krv, znoj i suze. One bolne ljubavne, kao i one intelektualne i angažovane. Duboke i plitke, isto. Radi se samo o količini i intenzitetu. Neke pesmice te rade jedno leto, neke celog života. Neke te ne rade uopšte, ali razumeš zašto rade neke druge.
Bora Đorđević je bio moj prvi muzički učitelj žestokih osećanja i njegove pesme su mi pomogle da počnem da upoznajem sebe. „Pobeći negde“ je bila moja prva turobna tinejdžerska himna, nagoveštaj nemira, pobune, gorčine i bola koji sam tek imala da upoznam. I da zavolim.
Pročitajte i ovo: Kulturna EVOLUCIJA: Da li ste borac ili tvorac?
Aleksina Đorđević
