U zapadnoj kulturi ženski životni vek je nešto duži nego muški. Kontrola rađanja i tehnički napredak (mašina za pranje veša – pronalazak milenijuma!) olakšali su ženama posao i produžili im život, činjenica je. U novije vreme, zdrav život, povratak prirodi i energetski balans postali su imperativi i za ženski i za muški svet. Žene su se u to prirodno uklopile, jer ženska energija teži balansu i harmoniji, pre nego potiskivanju i dominaciji, što karakteriše muški svet. Koliko god smo napredovali na svim poljima, u emotivnoj pismenosti nismo mnogo daleko odmakli – muškarcima teže ide i da nauče azbuku, a kamoli da ostvare delotvornu praksu.
U ranom detinjstvu, svima nam je dozvoljeno da plačemo i da uživamo u zaštiti i primamo majčinsku utehu. Kad polna identifikacija dođe na razvojni red, tu se stvari menjaju. Devojčicama je i dalje dozvoljeno da izražavaju emocije, da plaču i primaju utehu, dok se dečacima poručuje da treba da budu jaki i čvrsti, a to znači da potiskuju emocije i zadržavaju suze. Osećanje tuge i suze izjednačavaju se sa slabošću, dok se ljutnja i bes ukazuju kao prihvatljivi ventili za muški emotivni sadržaj.
Međutim, ljutnja i bes su površinski emotivni sloj, ispod koga se uvek nalazi tuga, povređenost, bespomoćnost i – suze.
