Još jedan stariji i dosta poetičniji film je “Do kraja sveta” Vima Vendersa, iz 1991. u kome tehnologija doživljava krah (kraj sveta) a naučnik u svom skloništu razvija spravu koja beleži i reprodukuje snove, prvobitno zamišljenu da snima vizuelne utiske i prenosi ih slepoj osobi putem mentalnih talasa, kojom junaci bivaju tako zaokupljeni da razvijaju zavisnost i potpuno se zatvaraju u svoj tripozni svet.
Sve što ljudi mogu da zamisle, napišu ili prikažu na filmu, ima ogroman potencijal da se realizuje, kao da ljudska mašta nije ništa drugo nego proročanski san, prijemnik informacija iz budućnosti, prolaz u paralelne svetove, koji već postoje u različitim nivoima realnosti.
Koliko je mašta, u najširem smislu, trip, toliko je i virtuelna realnost nerealna. To jest, nikoliko. Snoviđenja, maštovitost, ideje, kreativnost – to je ono što razvija svet, pokreće ga i gura, uvek dalje, ka novim dometima, u svim pravcima. Čudesno i bizarno koračaju zajedno i povremeno se utrkuju, a ma koliko izgledalo da idu u različitim smerovima, i dalje su na istoj liniji, drže se istog pravca i cilja, od početne zamisli i ideje u tački A, do realizacije u tački B. Sve je dostupnije. Ne morate putovati u svemir, ili maštati kako bi to izgledalo, kad možete da nataknete nešto na glavu i gledate svemir oko sebe, da se nađete usred virtuelne realnosti i da imate pun doživljaj u simulatoru stvarnosti. Ako poričete da je simulacija doživljaj, onda ga niste iskusili. To je ishitren stav, kao kada biste tvrdili da snovi nisu doživljaj, iako ste u njima potpuno emotivno i telesno prisutni, sa intenzitetom koji u budnom stanju najčešće izostaje.
Virtuelna realnost se nalazi u nama. U našim snovima, u energiji, u iskustvu astralnog putovanja i doživljaja brojnih realnosti. U drevnoj filozofskoj misli, čija je jedna od premisa da je realnost nešto sasvim različito od dnevnih utisaka koje proživljavamo, da je takozvani realni život zapravo iluzija. U Matriksu – još jedan nezaobilazan klasik na temu realnog i virtuelnog.
