Znate onaj dijalog među odraslima, koji se odvija otprilike ovako:
“I onda su mu se svi smejali i zezali ga, znaš kakva su deca…”
“Znam, deca su surova.”
Svi poznajemo tu dečiju surovost, ali ne znam zašto je nazivamo dečijom. Da li ona prolazi, kao dečije bolesti? Da li se na nju stiče imunitet, ili se transformiše tokom rasta i sazrevanja i odbacuje kao neadekvatan oblik ponašanja? Možda, donekle.
Neki ljudi zaista nisu ni malo agresivni i ne uklapaju se u koncept životne borbe – oni nisu u ratu ni sa kim, ne bore se ni za ni protiv, nego nastoje da prihvate životne izazove prema konceptu zdravog razuma, humanosti i ljubavi.
Nasuprot njima, neki ljudi su agresivni, uvek u gardu i sa osećanjem da su ugroženi i da je potrebno da napadaju ili da se brane, dok su neki potpuno miroljubivi, dok neko ne ugrozi granice njihovih vrednosti, moralnih, kao i materijalnih.
Uostalom, ne vode deca ratove.
Hoću da kažem, ne možemo izdvojiti dečiju agresivnost i surovost, ne možemo izvući vršnjačko nasilje iz konteksta i tretirati ga kao problematičnu fazu odrastanja, ili interni problem, koji treba da rešavaju psiholozi, roditelji i deca u saradnji. Ne možemo, ali moramo.
Nemamo druge oblike rešavanja problema nasilja, osim gerilskih. Vršimo zamenu teza i bavimo se simptomima, a ne uzrocima. Anesteziramo problem nasilja, potiskujemo ga i suzbijamo, nastojeći da ga zadržimo u granicama kontrole, jer ne možemo drugačije. Na širem planu smo potpuno bespomoćni.
Jer nisu deca surova, nego ljudi. Ljudi su surovi. Ljudi su nasilna, agresivna vrsta. Miroljubivi pojedinci su u zajednici ugroženi, od detinjstva. Naučeni da se povlače, oni ili pronađu alternativne načine i vrednosti da osnaže svoju ličnost i dostignu integritet, stabilnost i samopouzdanje, ili skrenu u patologiju.
Posmatrajući odnose u bilo kojoj grupi dece, naučićemo mnogo o ljudskoj vrsti, kao i o specifičnoj kulturi, koja neguje ili zapostavlja ove ili one oblike ponašanja. U svakoj grupi imate lidera, sledbenike i autsajdere. Ako postoje dva lidera, svako će imati svoju grupu sledbenika, pa će te dve grupe biti protivničke ekipe – naravno, bez takozvanog sportskog duha, koji ublažava posledice agresije. Na taj način, autsajderi će ostati dovoljno nevidiljivi, da ne budu dežurne žrtve vršnjačkog nasilja, kao što inače jesu, kad je lider neprikosnoven i nema nikoga da mu narušava autoritet.
