Svet je nepopustljiv prema osećanjima – niko ne voli da se njegova ranjivost i slabost vide, svi se osećaju ugroženo tamo gde su ranjivi i slabi, svi nose maske, kuliraju, prave se da su strašni ili nezainteresovani ili energični i dobro raspoloženi – svako dominantno ponašanje je nekakva maska, neki gard. Svet naročito hejtuje mušku tugu. Svi će ti reći budi jak, izbori se sa tim, prevaziđi to, savetovaće ti da odbaciš i zgaziš razlog svoje tuge, kao da je to moguće i kao da to ikada ikome uspeva. Jer nikome ne uspeva da to stvarno uradi, samo mnogima uspeva da izgleda kao da je tako – a i to izgleda samo njima, jer svako sa strane može u potiskivanju i gaženju osećanja da prepozna nasilje nad sobom, bes, bespomoćnost, frustraciju, izgubljenost. Niko nije toliko dobar glumac, da ga drugi ne provaljuju, ali svi jedni druge podržavaju u toj lošoj glumi, jer im je valjda lakše što nisu jedini u toj poziciji i što im je tako malo lakše onda kad im je teško. A teško im je najviše zbog toga što ne mogu, ne umeju i ne smeju da ispolje osećanja, da budu ono što jesu i da pokažu slabost i ranjivost. Ranjen muškarac je kao ranjena životinja – neko će doći da iskoristi njegovu nemoć i da ga dotuče. Zašto ljudi još uvek veruju u to i zašto masovno ne rizikuju otvarajući se i pokazujući i drugima da im je dozvoljeno da budu tužni i mizerni, nije mi jasno. Jedno od mogućih objašnjenja je da retko ko ima dovoljno hrabrosti da se suoči sa svojim osećanjima i da se u tome ponaša različito, drugačije i suprotno od većine ostalih. Samo hrabar muškarac sme sebi da dozvoli suze i da pri tom ne pokušava da se sakrije od svih – on sebi dozvoljava da drugi vide kako se on oseća, i nije ga briga ko ga vidi i da li ga zbog toga osuđuje.
