Imenovanje osećanja, a zatim verbalizacija, prvi je korak u izlaženju na kraj sa emocijama. Kad svoju tugu, zbunjenost, otpor, odbojnost, bes, bespomoćnost, definišete, kad nazovete stvari njihovim imenom, označili ste ih na energetskom nivou. Čekirali ste ih, napravili popis. Vaš um zna sa čim ima posla i ne mora da se pravi lud i da ignoriše neprijatne i bolne emocije. Možete da ustanovite da ste normalni, iako vas potresaju razna osećanja. Takođe, na ovaj način sebi dajete dozvolu da imate ta osećanja i izbor da ih transformišete u neka druga. Ali to dolazi dosta kasnije.
Nakon definisanja i verbalizacije, sledi prihvatanje osećanja. Svest o tome da ih proživljavate, otvara perspektivu mogućnosti da ih iživite i potrošite. Prihvatanje je proces, a to znači da traje i da zahteva da uložite napor da stvari ne potiskujete, kad vam se uključe odbrambeni mehanizmi potiskivanja.
Kad uvežbate prihvatanje, osećanja počnu da se integrišu. Da postaju deo većeg sistema, a kao takva, ona nisu dominantna, iako su prihvatljiva, kakva god da su. Zapravo, integrišu se upravo zato što su prihvatljiva i što više ne pokušavate da ih odbacite, ignorišete, pobedite, potisnete. Priznata i prigrljena osećanja postaju vaši saveznici i izvor snage, umesto okidač slabosti i automatskih odbrambenih reakcija. Kad se ne osećate ugroženo svojim osećanjima, ne morate ni da se branite od njih. Jer, ono od čega se branite, nisu drugi ljudi, nego ono kako se osećate u njihovom prisustvu – naše sopstvene reakcije i naša osećanja u interakciji sa drugima stvaraju stanje ugroženosti i odbrane.
