Zapovest savremenog sveta je stroga – naporan rad i prekovremeni sati napornog rada, a onda za vikend, još napornog rada. Ako niste neprekidno zauzeti kuckajući nešto na lapotpu, vodeći poslovne razgovore, pišući projekte i planirajući sledeći korak, onda niste po meri savremenog sveta. A ako niste po toj meri, trudite se da budete, makar samo tako što ćete osećati krivicu zbog “praznog hoda”, kao da je greh ne biti zauzet i nemati pametnija posla.
Ipak, zauzet ne znači isto što i produktivan. Paradoks za koji savremene svet nema rešenje je “manje je više”. U nekim delovima sveta, shvataju poruku i testiraju je – kraće radno vreme, kraća radna nedelja, motivisanost i produktivnost. I testiranje daje rezultate. Većina radnog sveta u najproduktivnijim godinama ima porodice i veoma je motivisana da radi efikasnije i fokusiranije, da bi posao završila ranije i više vremena posvetila svom privatnom životu.
Ako osećate da morate naporno da radite svakog dana i da sebi ne dozvolite ni trenutak dokolice, sprovedite sami taj eksperiment. Odredite da ćete danas raditi šest sati i bacite se na posao. Verovatno ćete sve završiti za manje od šest sati, a onda ćete imati preostalo vreme da – šta? Da li je to problem moderne jurnjave za karijerom? Suočavanje sa prazninom ličnog života, koja nastaje kad više nismo toliko zauzeti? Sa vremenom koje treba da provedemo sami, jer su svi drugi suviše zauzeti? Ili, jer nam ti drugi i nisu baš toliko bliski, koliko smo želeli da verujemo.
Možete da pokušate da cenite ono što ste do sada postigli i da se malo više pozabavite životom koji ste propustili, dok ste jurili za postignućima. Da prestanete da planirate bolju budućnost, jer ćete se, kada ona napokon stigne, osećati kao što se osećate sada – rastrzano na sve strane, iscrpljeno i previše zauzeto. Možete napraviti mesta u svom životu, za svoj život. Onaj, čiji imperativ nisu postignuća i naporan rad, nego prisutnost, pažnja i fokus na onome što se dešava sada.
