A onda sledi onaj najgori deo. Alkohol “oduzima” mozak, pa preuzima vođstvo, a svi u kafani dobiju nekoliko likova koji se penju na stolice i stolove (obezbeđenje im “ne sme” ništa), a meni i dalje nije jasno zašto igram kao lud, grlim društvo, a on u takvoj ekstazi ima neki čudan izraz na licu, nekako otužan, jer alkohol ume da istakne sve ono što zaista osećamo, tu se svi razumemo.
I onda shvatam, flaša kupuje te neke devojke oko stola, “drugovi” su tu da ga podrže u džiberskim poduhvatima, jer oni su braća najveća, ali te večeri, jer ujutru kada nekome od njih zaista zapne u životu, biće im preče da popiju kafu, nego priskoče u pomoć. A ti, oprosti što ih nazivam, džiberi, ali nemam drugo ime, nastavljaju svoju tačku. Vuče svaku ka sebi koja ga i pogleda, poput životinje traži suparnika da ga isprebija, jer mora da demonstrira svoju snagu, baca čaše, jer je video da tako neki filmski lik radi, pa je to tako kul, boemski, baš za kafanu. Odlazi do gazde, grli ga, ljubi, pobratimi, kako drugačije, te se šepuri kroz masu, poput mačka pred parenje…
A meni i dalje nije jasno! Zašto želi da ostavi utisak na sve oko sebe, zašto želi toliko pažnju, te ne pita šta sve treba da uradi za to, samo je bitno da bude primećen?! Ako si i sam jedan od njih, zašto, slobodno odgovori, zašto ne želiš da se dobro provedeš uz te ljude koji su za tvojim stolom, zašto ne piješ ono što ti je najukusnije, nego ono najskuplje i zašto si džiber, a ne kavaljer?
