Ego je integralni deo ličnosti, ali ukoliko ga shvataš ozbiljnije od integralnog pirinča, recimo, onda prilično imaš problem. Mislim, pirinač nikako nije jedina hrana na tvom jelovniku, a verovatno nije ni omiljena, pa, u skladu sa važnošću pirinča za integritet ličnosti, ni ego ne bi trebalo da bude glavni i najvažniji deo tvoje ukupnosti.
Šta misliš kad kažeš Ja? Je l’ ono, kao Rambo (“kad ja kažem ja, ima tu i nekih emociiiijaaaa”)? Ko si sve ti? Da li si danas sve to isto, kao i juče? Mmm? Ima tu nekih turbulencija i nekih konstanti, verovatno. Ali ako su samo turbulencije konstantne, onda moraš mnogo da balansiraš, a ego je poznati balansero. Treba da se zabrineš, ali nemoj da se sekiraš – svaki ego je pomalo psihopata.
Zavidiš prijateljima
Prijatelj postigne uspeh – dobije na lotou, objave mu knjigu, otkupe mu sliku, krene mu biznis preko interneta (sedi pred kompom, klikće i pare samo kaplju), ode na Floridu i oženi se bogatom držećom damom, postane poznat, tražen, popularan… Ili ga samo hvale pred tobom što odlično piše, divne su mu slike, uporan je sa tim poslom preko neta i sve mu bolje ide, a ima izgleda da mu tetka napravi papire za inostranstvo… Ti znaš da treba da se raduješ zbog prijatelja i da mu čestitaš, ali si toliko “pozeleneo”, da ćeš lakše baciti peglu, nego protisnuti reči podrške. Odreagovaćeš nekako, srećni prijatelj obuzet svojom euforijom, odnosno, hranjenjem sopstvenog ega, verovatno neće ni primetiti da ti menjaš nezdrave boje, a i ako primeti – tja, razumeće te. I on bi se tako osećao. Možda bi se brže savladao, jer ima bolje reflekse komunikacije. Ali ako trajno pizdiš svaki put kad pomisliš kako je prijatelj uspeo, a ti nisi, kad podlegneš tome da se upoređuješ sa njim i zaključuješ da si u svemu bolji i zaslužniji, da bi opravdao to što ti je toliko krivo, ako i inače boluješ zbog tuđeg uspeha, to je siguran znak da je tvoj ego visoko gore na psihopatomeru.
