Aleksandar Sedlar je poznat javnosti kao jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora. Diplomirao je na Odseku za kompoziciju i orkestraciju na FMU u Beogradu kao student generacije, kasnije diplomirao i na Odseku za dirigovanje, završio master studije iz kompozicije u Los Anđelesu (USC Thornton), vanredni je profesor na Fakultetu umetnosti u Nišu i jedan od najtalentovanijih, najsvestranijih i najautentičnijih muzičara kod nas, ali i u svetu. Kompozitor, aranžer, mulitiinstrumentalista, producent, široke žanrovske lepeze, autor muzike za pozorište, film, radio i televiziju. Kao studijski muzičar, Sedlar je sarađivao sa najvećim imenima regionalne pop scene, a ima i svoj bend Sale i Sedlari.
Sale, podaci o tvom radu i svestranosti zauzimaju pola Gugla, ni izdaleka nismo sve pokrili ovim nabrajanjem. Kao da živiš barem tri života u jednom – odakle ti energija i motivacija? Da li pratiš određeni plan ili se spontano bacaš u sve što te zainteresuje (ili i jedno i drugo)?
Imao sam sreću da se rano pronađem u muzici, i s obzirom na to da moje bavljenje muzikom nije počelo na konvencionalan način pohađanjem muzičke škole, već isključivo ljubavlju i zainteresovanošću za pre svega gitaru, kasnije i sve ostalo, trudim se da na taj način i biram projekte koje radim. Ako je nešto dovoljno zanimljivo i izazovno u nekom segmentu, prihvatiću se posla. Što se plana tiče, više verujem u smer kretanja. Cilj mi je da radim kvalitetne i sadržajne stvari. Nekada se dese neočekivani zanimljivi projekti zbog kojih prethodni planovi moraju da se reorganizuju, ali se smer kretanja ne menja.
Svi imaju samo reči hvale i najbolje mišljenje o tebi – da li si naučio da se osećaš malo ugodnije sa pohvalama i komplimentima koje stalno dobijaš?
Radim na tome. Komplimenti su generalno lepa stvar, i tako ih treba i gledati. Zahvalan sam i drago mi je kad mi ljudi daju do znanja da ih je moja muzika dotakla na nekom nivou.
Jedina primedbu koju smo čuli, jeste da ulaziš u mnogo projekata odjednom i boriš se sa rokovima – izgleda da i tvoj dan ipak ima samo 24 sata. Kako izlaziš na kraj, kako zapravo izgleda tvoj radni dan?
Dešavalo mi se ranije da prihvatim nekoliko projekata istovremeno, i time sebi napravim ozbiljan stres. Možda je to bio pokušaj pomeranja sopstvenih granica, ali sam sada u životnoj fazi gde to izbegavam. Na Fakultetu umetnosti u Nišu predajem jedan dan u nedelji (odem ujutru, vratim se predveče), dan pre se spremam za predavanja, sve ostale dane sam mogu da organizujem u odnosu na količinu posla i porodične obaveze. Rutina nije uvek ista, pogotovo kad je komponovanje u pitanju. Ume tu da bude i vezanih neprespavanih noći ispred kompjutera. Kompozitori će razumeti.
Šta te troši i zamara, a šta te regeneriše i ispunjava? Da li je to ponekad jedno isto?
Troši me i zamara stres u raznim oblicima. Nekad izazvan od strane okoline, a nekad od mene samog. Regeneriše me boravak u prirodi. Ležanje na hemoku, šetnja kroz šumu ili pored reke. Takođe me regeneriše fizička aktivnost. Treninzi su nešto što želim da mi postane trajna rutina, i radim na tome. Verujem da je nešto što najviše može da regeneriše i ispuni čoveka, ljubav i zahvalnost. Prema porodici, profesiji, kosmosu.
I evo pitanja koje se obično ne postavlja muškarcima – kako balansiraš između porodičnog života i karijere? Da li je porodica tvoje utočište?
Možda bi trebalo da se postavlja češće pa bi i rezultati bili bolji. Verujem da je porodica najbitnija stvar, i da sve (i dobro i loše) kreće odatle. Trudim se da budem na visini zadatka.
Ko su sve Sale i Sedlari i koliko uspevate da nastupate?
Umesto da objavim album kao pojedinac Sale Sedlar, naziv benda Sale i Sedlari mi je delovao simpatično i dobro se uklopio sa uglavnom šaljivim materijalom sa prvog albuma, a i to je bila moja želja da stvorim malu zajednicu. Da ne budem samo JA, nego MI. Zahvalan sam i srećan što je kroz bend prošlo mnogo sjajnih muzičara. Tu su bubnjari Peđa Milutinović i Filip Tančić, basisti Milan Sarić, Vladimir Čukić, Marko Cvetković, Igor Dragoj, Akoš Forgač, Nikola Asanović, klavijaturisti Dragan Ćalina, Aleksandar Leposavić, vokali Ivana Vukmirović i Nevena Filipović, gitare Branko Trijić, Mihailo Ristić, violine Miloš Petrović, Miljana Popović Materni, Katarina Petković. Sigurno nisam nabrojao sve, nadam se da neće zameriti. Ovog leta nije bilo nastupa (završavao sam doktorat i još neke projekte), ali od nardnog će sigurno biti noviteta.
Reci nam nešto o pesmi „Mama“, koja predstavlja maminog dobrog dečka u svetlu njegovih rizika i eksperimenata o kojima ona ništa ne zna i ne želi da zna? Da li, kao otac, brineš zbog budućih rizika i eksperimenata svog deteta? Hoćeš li želeti da znaš šta se sve dešava u životu tvoje ćerke?
Nakon što je prvi put čula pesmu rekla mi je: „Sine, molim te nemoj puštati nikome ovu pesmu. Nemoj odavati moj pedagoški poraz“. No, nakon nekog vremena je imala stav da je to zapravo bitna pesma koja govori o tome kako majke ponekad misle da poznaju svoju decu, a u stvari i nije baš tako. Brinem naravno. I nadam se da ću imati njeno poverenje i da će sama hteti da mi kaže sve svoje nedoumice. Verujem da bi svaki čovek imao podužu listu stvari za koje roditelji ne znaju. Treba naći način da se od kuće pripreme za svet i sve ono što ih tamo negde čeka. Pa onda i ako ne saznam sve, biću miran jer imam poverenja da će sama znati gde je granica.
Po principu „slično privlači slično“ okružen si najboljim ljudima, a jedan od njih je Nemanja Radulović. Reci nam nešto o svojoj saradnji sa njim? Koji vam je poslednji zajednički projekat?
Srećan sam i blagosloven što ga imam za prijatelja, i beskrajno mu se divim, i na ljudskom i na profesionalnom nivou. Naša saradnja traje od 2009. godine (kompozicija Double Sens Concertino), a poslednji zajednički projekat je album Roots, izdat 2022. godine za Warner Classics. Svaka naša saradnja je bila uživanje, i radujem se svakoj sledećoj.
Na koliko projekata radiš ovog momenta?
Mjuzikl „Balkan ekspres“ na Pozorištu na Terazijama, komad za klavir i marimbu, i koncert za kontrabas, perkusije i gudače. Možda u međuvremenu objavim još koju pesmu sa bendom.
Kad bi tvoj život bio slika, kakva bi to slika bila, koji bi je umetnik naslikao?
To još uvek otkrivam. Nekad ume biti The Scream (Edvard Munch) a nekad Van Gogova Zvezdana noć. Još je slikam i popravljam.
I za kraj, kad bi mogao da imaš neku supermoć, šta bi odabrao?
Verovatno putovanje kroz vreme. U oba pravca bi se imalo šta videti, ponekad promeniti, određene stvari sprečiti, neke druge pogurati. Ali toga nema. Sada smo tu, i to treba umeti.
Pročitajte i ovo: WMAN intervju: Petar Mošić, slikar
Fotografije: WANNABE Media
Aleksina Đorđević
