U intervjuu za WMAN, glumac Đorđe Galić otkriva detalje o svom raznovrsnom umetničkom putu. Od nove predstave “Lu” u teatru Odeon do uloge u filmu koji će biti hrvatski kandidat za Oskara, Galić vešto pokazuje svoju svestranost kao glumac, plesač i performer.
Kroz razgovor, on deli svoje poglede na teme komunizma u umetnosti, LGBT reprezentaciju u kinematografiji, kao i svoju strast prema fizičkom teatru, ali i crossfitu. Galićeva posvećenost transformaciji, kako fizičkoj tako i umetničkoj, ocrtava portret umetnika koji konstantno pomera granice svog izraza.
U toku je izvođenje nove predstave Lu u novootvorenom pozorištu Odeon. Možete li nam reći nešto više o predstavi i vašoj ulozi?
Celokupan projekat teatra Odeon se odnosi na novi teatar koji će se baviti formom mjuzikala. Lu je prva premijera koja se desila u septembru, a u oktobru nas očekuje nova predstava Pogledaj dom svoj anđele. Predstava Lu je suštinski ljubavna priča o Luciferu koji se zaljubljuje u smrtnicu i pored osnovnog pitanja koliko smo spremni da se za ljubav žrtvujemo, bavi se i anomalijama u našem društvu, kao i nekim metafizičkim pitanjima koje svako od nas sebi postavlja. Moja uloga je uloga Levijatana, jednog od sedam demona koji predstavljaju sedam smrtnih grehova. Uloga sama po sebi nije opširna, ali smo je, u saradnji sa rediteljem, više bazirali na telesnom i plesačkom izrazu.
Često igrate u mjuziklima. Kako ovaj specifičan žanr utiče na vaš pristup glumi i na koji način se razlikuje od rada u drugim vrstama predstava?
Zapravo je ovo moj prvi projekat u formi mjuzikla. Dosadašnje predstave jesu imale brehtijanske pristupe u vidu muzičkih intermeca, te mi pristup muzici na sceni nije stran, ali muzika koja se igra, pleše i glumi za mene jeste nešto novo i izazovno i uživam u novom eksperimentu sa samim sobom. Na mom ličnom planu pomaže mi da svoju scensku “introvertnost” guram dalje od zone komfora i moram priznati da mi se to jako dopada I prija.
Film Lijepa večer, lijep dan u kojem igrate jednu od glavnih uloga, nedavno je postao hrvatski kandidat za Oskara. Kako gledate na ovaj uspeh i šta mislite da ovo ostvarenje izdvaja od drugih?
Na ovaj uspeh gledam kao na nešto predivno i kao nešto što sa sobom nosi odgovornost. Ovo mi je prva velika uloga i eto, igrom slučaja smo postali hrvatski kandidat za Oskara, tako da, mislim da još uvek nisam svestan te činjenice i da ću pravu sliku dobiti kada film krene u dalju distribuciju i kada ga vidi šira publika. Izdvaja ga pre svega činjenica da je rađen u crno-beloj slici, što se može videti u trejleru za film. Izdvaja ga bavljenje temom komunizma na specifičan način koji počinje glorifikacijom, a zatim prelazi u kritiku, što je i moj lični stav prema toj temi. Kao i predivna priča o prijateljstvu i specifičnoj ljubavi, koja odudara od stereotipnih prikaza. Mislim da se često zaboravi na te osnovne teme. U suštini, verujem da ćemo tek za izlaskom filma i nakon reakcije publike znati po čemu će film biti specifičan.
U ovom filmu se bavite temom represije i cenzure u komunizmu. Koliko ste morali da istražujete za ovu ulogu i šta vas je posebno iznenadilo tokom procesa?
Što se tiče istraživanja samog društvenog konteksta i duha vremena, ta tema mi je i ranije poznata, jer sam već tri predstave pre filma radio koje se bave tom temom, koja je meni lično večita inspiracija i neiscrpni bunar. Ako govorimo o konkretnim delima, uvek rado pomenem jedan od mojih omiljenih domaćih romana, roman Pesma Oskara Daviča i njegova ekranizacija u formi mini serije. Tu je i lična ispovest Vere Cenić Kanjec filjma i njegov nastavak Ista priča.
Ono što me je iznenadilo jeste moja i sposobnost kolega da izvršimo fizičke transformacije u vidu mršavljenja, u rasponu 16-20 kilograma, kako je kome išlo. Kao i lična sposobnost da se suočim sa svoje dve fobije, visina i dubina, ujedinjene u jednu.
Radili ste na nekoliko projekata koji se bave temom komunizma. Šta vas privlači toj tematici i kako ona rezonuje sa današnjom publikom?
Mislim da je to privlačenje uzajamno i da to reditelji i sami osete kada me zovu u projekat. Počevši od moje fizionomije, koja mnoge podseća na to doba. Često dobijam komentare poput toga da izgledam kao iz pedesetih i šezdesetih godina. Što se tiče moje lične tendencije prema toj temi i njenom poređenju sa današnjicom, mene intrigira taj kontrast između jedne predivne ideje i njene neuspele realizacije koja odlazi u izopačenost. Ono što je krenulo kao borba za slobodu, pretvorilo se u njenu suprotnost. Što bi glavni lik filma rekao: “Ja se nisam za ovo borio.” Mislim da tu ambivalentnu paralelu možemo povući sa mnogim fenomenima i slobodama savremenog sveta i sistema.
Učestvovali ste i u dokumentarcu Topli film. Možete li nam reći nešto više o vašem iskustvu rada na ovom projektu i zašto mislite da je važno govoriti o predstavljanju LGBT zajednice u domaćoj kinematigrafiji?
Ovaj projekat će zauvek biti urezan kao neponovljivo iskustvo u mojoj karijeri kao jedan oblik forme koja nije svakidašnja. Od eksperimenta, preko dokumentarnog istraživanja, do igranih improvizacija, ovo je stvarno jedan hibridni dragulj, koji je pritom jako značajan kao kratki vodič kroz LGBT likove na našim prostorima. Kako se menja vreme, tako se menja kontekst, tako se menja i stav i odnos prema svim fenomenima, pa i prema LGBT zajednici. Važno je govoriti ne samo o tome, već o svim manjinama koje trpe diskriminaciju, posebno u ovo vreme rastućih desničarskih, neofašističkih pokreta ne samo u našoj zemlji, već i u svetu. S vremena na vreme je bitno obaviti presek stanja i videti u kom smeru ide neki diskurs.
U predstavi Ljubavna priča u KPGT igrate već četiri i po godine. Kako održavate svežinu izvedbe nakon toliko vremena i da li vam je ta uloga posebno značajna?
Pored filma Lijepa večer, lijep dan ova predstava je jedna od mojih najdražih i najznačajnijih uloga. Koja se eto, igrom slučaja, igra skoro pet godina. Značajna je zbog mnogih stvari koje su reditelj Ljubiša Ristić i autor romana Puriša Ðorđević utkali u ovu ulogu. Lik Marka Ilića je personifikacija jednog dela sveta koji na svojim plećima nosi breme mnogih revolucija, seksualne, kulturne, ekonomske, političke.
U velikoj meri se bavite fizičkim teatrom. Kako je to iskustvo uticalo na vaš dalji razvoj kao glumca i kako ga primenjujete u sadašnjem radu?
Apsolutno i bespovratno je uticalo. Jer moje interesovanje za pozorište se javilo oktrivanjem fizičkog teatra, nažalost na internetu, jer ta scena kod nas nije dovoljno, da ne kažem uopšte razvijena. Oduvek me je više intrigiralo kako telesnim, intuitivnim izrazom možemo doći do komunikacije i umetničkog dela, nego verbalnim i racionalnim aparatom. To me je dovelo i do današnje pozicije glumca plesača u teatru Odeon. Od raznih performansa, preko predstava savremenog plesnog izraza, preko kraćih projekata fizičkog teatra, završio sam u plesnom teatru, gde se kroz mjuzikl kao složenu formu zapravo mogu ujediniti svi ovi elementi.
Poznati ste po ulogama koje često zahtevaju fizičku spremnost i transformacije. Kako se pripremate za takve role i koliko vam u tome pomaže bavljenje sportom, prvenstveno crossfitom?
Suštinski, fizička transformacija za film Lijepa večer, lijep dan je za sada jedna od najvećih transformacija, sa tim mršavljenjem od 16, 17 kilograma, u poslednjem periodu se više nismo ni merili, tako da ne znamo dokle je to išlo. CrossFit mi jeste poslužio čak I u ovome. Jer sam u saradnji sa trenerom koji mi piše program već neko vreme radio CrossFit koji je imao za cilj gubitak kilograma uz smanjenje kalorija, prvenstveno, a potom i postepenim izbacivanjem elemenata treninga koji bi pospešivali pumpu mišića. Te sam na kraju, nakon izbacivanja olimpijskih dizanja, pa tegova, morao da izbacim i gimnastiku da bih na kraju ostao samo na kardio mašinama. Da barem pluća i srce ostanu u kondiciji, koja mi je svakako i bila potrebna za snimanje.
Već nekoliko godina se intenzivno bavite crossfitom. Možete li nam reći nešto više o procesu treninga i kako ga usklađujete sa glumačkom karijerom?
Već dve godine. Proces treninga je bio takav da sam prvu godinu radio sa grupom, grupne treninge. Da bih kasnije prešao na individualne, koji više ne traju po sat vremena, već po barem dva i po, eventualno tri, u zavisnosti od toga kolike pauze pravim tog dana i koliko sam umoran. Usklađujem ga tako što svaki slobodni trenutak od pozorišta i snimanja odlazi na CrossFit. To jeste malo asketski, dosadan, disciplinovani život, sa ranim leganjem u krevet, bez noćnog života koji mi inače nikad nije bio privlačan. Ali ja prosto to volim i moji prijatelji koji to tolerišu su zapravo pravi prijatelji. To je moja terapija, moje vreme za sebe, jer lekcije koje sam tu naučio i kako da samog sebe teram da guram dalje u tim okolnostima intenzivnih iscrpljivanja, niko ne bi mogao da me nauči.
Nedavno ste počeli i da se takmičite u crossfitu. Kakvi su vam planovi u tom pogledu i kako vidite budućnost vašeg bavljenja ovim sportom?
Da, pre godinu dana. To je hobi. I na tome će ostati. To je nešto što radim za svoje zdravlje, fizičko i psihičko i ne želim da mi postane pritisak. Za razliku od mojih prijatelja koji od toga žive, posvećeni su samo tome i to im je cilj, meni je to samo zadovoljstvo. Oni će u tome i napredovati više, i napreduju bolje od mene, što je i prirodno. I navijam za njih. Ja ipak posle tog treninga od 3 sata imam probe i ples, još barem 4 sata. Čak i to što sam u klubu postao pomoćni trener i dalje zadržavam u sferi zadovoljstva i hobija.
Pročitajte i ovo: WMAN intervju: Petar Smiljanić, arhitekta i slikar
Fotografije: WANNABE Media
Nikola Gudelj
