Nakon nedavno otvorene samostalne izložbe fotografija pod nazivom Humans, Nemanja Maraš nam otkriva da ima i nekoliko ideja i ličnih projekata koje želi da ostvari ove godine. Njegovo stvaralaštvo je eksperimentalno-konceptualno, o čemu ćete detaljnije saznati u nastavku teksta. Nemanja je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku Primenjena grafika, atelje – fotografija, a danas je i profesor na Institutu za umetničku igru. Sa Nemanjom smo, između ostalog, popričali o njegovim brojnim nesvakidašnjim ličnim projektima, izazovima fotografisanja, kao i poduhvatima koje nam priprema ove godine…
Za početak, kako si? Kako se osećaš ovih dana, nakon što si posle pet godina pauze, nedavno u galeriji ŠTAB otvorio samostalnu izložbu fotografija “Humans”?
Proletelo je vreme od decembra, a opet kao da je bilo juče. Mogu da kažem da mi je prijao ceo taj ritual pripreme, odabira i zajedničkog proglašenja izložbe otvorenom, malo mi je i nedostajalo.
Sa kojom idejom si ušao u lični projekat “Humans” i da li se koncept projekta menjao tokom njegove realizacije?
Izložba Humans se desila sasvim slučajno, i to je možda i prva moja ižložba koja je urađena tako neplanski. To nikad nije ni zamišljeno kao projekat koji ima kraj i samim tim izložbu; to su jednostavno bili portreti ljudi koje sam želeo da fotografišem, u sličnom stilu zato što sam pronašao da je ta crno-bela, pročišćena estetika nešto što mi najviše prija. Ali na kraju dana želeo sam i da te radove grupišem i prikažem ih široj javnosti, te kad se ukazala prilika za izložbu u vrlo kratkom roku, oni su bili najbolji izbor.
Ko su to sve tvoji ljudi? Da li smatraš da si “uhvatio” njihovu suštinu i koliko je to bilo izazovno?
Moje je da pokušam da zabeležim ono što vidim, sa ljudima koje osećam, a reakcije i komentari posmatrača mogu da potvrde da li je taj poduhvat bio uspešan.
Na koji način pristupaš ličnim fotografskim projektima? Šta ti je najvažnije i do kojih dubina uspevaš da dosegneš?
Lični projekti su nekako najbitniji za svakog umetnika, to je onaj deo našeg stvaralaštva nad kojim imamo potpunu kontrolu u realizaciji svoje vizije i oni su i nešto najvažnije i najlepše. Mislim da se ne bavim ličnim projektima intenzivno i učestalo koliko bih želeo, ali sam naučio da ne pritiskam sebe zbog toga, već da se potrudim da svesno uočim kad dođe trenutak tog projekta i da ga sprovedem i ispratim najbolje što mogu.
Jedan od tvojih značajnih projekata je monografija “Après” – možeš li našim čitaocima otkriti nešto više o njemu? Kako je izgledalo beležiti nešto tako dinamično kao što je plesni pokret – kadrom koji ga neminovno zadržava u statičnoj pozi i jednom vremenskom trenutku?
“Après” je nastao u saradnji sa Institutom za umetničku igru, na kom predajem, a došao je kao nastavak mog istraživanja portreta nesvesnog i pokušaja da zabeležim najiskrenije lice svog modela. Prvi projekat ovog tipa bilo je “Buđenje”, koje sam izložio godinu dana ranije u galeriji “Dar-Mar”.
“Buđenje” je još jedan tvoj lični projekat. Sedam godina beležio si trenutke buđenja svojih prijatelja – da li si sve vreme imao viziju kuda će taj poduhvat otići ili je sve bilo spontano i slučajno?
Da sam seo i rekao – sad ću ovaj projekat da radim osam godina, verovatno ga nikad ne bih ni započeo. Ove fotografije su prosto bile jedno istraživanje koje sam s vremena na vreme radio i 8 godina kasnije ukazala mi se šira slika, sastavio sam te fragmente u jednu celinu i napravio otvaranje izložbe.
Kako si se odlučio da baš fotografija bude tvoj medijum? Šta te kod nje privlači, a šta smatraš najvećim izazovom fotografisanja?
Volim mogućnost fotografije da prikaže realnu situaciju, ali u isto vreme da prodre dublje u podsvest i slojeve koje ne vidimo na prvi pogled u brzini svakodnevnog života. Mogućnost da zaustavi jedan naočigled sasvim običan trenutak u vremenu i otkrije nam nešto spektakularno u njemu.
Navikao si da budeš iza kamere, a kako se osećaš pred kamerom? Da li je to za tebe izlazak iz zone komfora ili ti pada lako, jer već znaš kako sam komuniciraš sa svojim modelima?
Iskreno, bio sam mnogo i ispred kamere, i ne pada mi baš lako. Fotografisanje još i nekako, ali ako pričamo o videu, to mi je kao jedan krug pakla iako ljudi vole moje videe i tvrde da mi to dobro ide… Kad bi samo znali koju agoniju prođem u procesu stvaranja jednog videa…
Šta smatraš da je nešto što bi svaki mladi fotograf trebalo da zna i koji savet bi voleo da si dobio na početku svoje karijere?
Vreme je iluzija. Deset godina prođe brže nego što zvuči i sve dođe na svoje mesto u trenutku kad treba da bude. Mada i meni da je neko rekao da za nešto sačekam deset godina, verovatno bih se okrenuo i ne bi ga ni pogledao, ali iz perspektive kad deset godina prođe, potpuno je drugačije. Savet je – nađi ono što voliš, što te interesuje i što ti ne da da spavaš i radi na tome, ostalo sve će doći i posložiti se. Ne adaptiraj se tuđim željama više nego što je neophodno i teži svojim snovima.
Da li trenutno radiš na novim ličnim i poslovnim poduhvatima i šta od tebe možemo očekivati u ovoj godini?
Trudim se sve više da se posvetim svojim ličnim projektima. Imam nekoliko ideja i nadam se da će neke od njih biti ostvarene u ovoj 2023 – ukoliko se opet ne izgubim previše u komercijalnim projektima. Još uvek učim da doziram.
Fotografije: WANNABE Media
Pitanja: Jovana Pantić
