Naš sagovornik je Zoran Stevanović, direktor mlađih kategorija u KK Partizan i bivši košarkaš Partizana sa kojim je osvojio titulu prvaka Evrope 1992. godine. Zoran je sa nama podelio kako je odlučio da, nakon završetka profesionalne karijere od skoro 15 godina, krene vodama treniranja mlađih kategorija, a prisetili smo se i pojedinih trenutaka iz njegove mladosti i lekcija koje je naučio od svojih profesora. Više o tome pročitajte u nastavku teksta.
Trenutno se bavite treniranjem mlađih generacija u Partizanu. Kako ste odlučili da nakon završetka profesionalne karijere od skoro 15 godina krenete ovim vodama? Da li je to bio i logičan sled okolnosti?
Pošto sam bio pred krajem svoje igračke karijere, negde sam osećao da sam se malo umorio od svakodnevnog odlaska na treninge, putovanja i obaveza koje ima vrhunski sportista, pa sam počeo da razmisljam šta dalje. Usledio je poziv od ljudi koji su tad vodili KK Partizan – da im se priključim u radu na funkciji direktora mlađih kategorija ili organizatora oko utakmica, trenera, igrača, putovanja, i u svim drugim oblicima vođenja tima. S obzirom na moje igračko iskustvo, to je i bio sled razvoja ili mog opstanka u sportu.
Kako vaše iskustvo kao bivšeg košarkaša utiče na pristup treningu i razvoju mladih talenata?
Utiče u velikoj meri, jer sam u karijeri imao mnogo dobrih trenera od kojih sam naučio prave stvari, koje su i danas veoma pozitivne za razvoj mladih igrača – u smislu odnosa prema školi, profesorima, treneru, treningu, saigračima i obavezama kojih moraju da se pridržavaju, dok su u sistemu jednog kluba što će im mnogo pomoći u karijeri profesionalca.
Koji su najveći izazovi sa kojima se susrećete pri treniranju mlađih generacija? Šta današnji omladinci žele da postignu i da li su spremni na postepeni rad koji ih neće istog trenutka dovesti do igranja za veliki klub?
Moj najveći izazov u radu sa mladima je da prevashodno budu dobri ljudi, da završe školu, i da budu obrazovani, jer se uvek može desiti nešto neočekivano u vidu povrede. U odnosu na početak moje karijere, današnja deca, a i roditelji, nemaju mnogo strpljenja kad je u pitanju razvoj mladog igrača. Svi bi nešto na brzinu i preko reda, ali kažem iz iskustva – ne treba srljati i žuriti ako je dete talentovano i voli da radi; sve vremenom dođe na svoje, pa i igranje za seniorsku ekipu. Znači, mora da se prođe razvojni put.
Vratimo se na trenutak na vaše iskustvo. Sigurno se sećate svoje prve utakmice – koje trenutke ili uspomene biste izdvojili kao posebno drage iz svoje karijere?
Naravno da se sećam – to je bilo u Kragujevcu gde sam i počeo da se bavim košarkom, na nagovor mog prvog trenera Miroslava Mikice Tomovića, kome dugujem zahvalnost za sve što sam napravio u karijeri. Ima mnogo uspomena i trenutaka kojih se i danas sećam. Jedna od najdražih je sigurno titula evropskog šampiona, koju smo sa ekipom KK Patrizan osvojili 1992. u Istanbulu, kao jedna od najmlađih ekipa u tom takmičenju. Pored ove osvojene titule, ima još mnogo dragih uspomena i osvojenih kupova, koji je svaki za sebe različit i drag na svoj način.
Kad smo već kod toga – koje su bile najvažnije lekcije ili vrednosti koje ste naučili kao igrač?
Kao što sam već napomenuo, jedna od najvažnijih lekcija je da ostaneš normalan i prizeman, uvek i na svakom mestu da znaš kako da se ponašaš, jer košarka kao sport donosi mnogo lepih trenutaka. Naravno, ima i bolnih poraza u kojima moraš da se izdigneš kao pravi profesionalac.
Jednom prilikom ste izjavili da vam je povreda koju ste zadobili 1995. godine oduzela zlato iz Atine. Kako je ona uticala na vašu dalju karijeru i da li ste ikada razmišljali o planu B, kad ne bi bilo košarke?
Jeste, ta povreda se desila dvadesetak dana pred Evropsko prvenstvo, kad sam povredio skočni zglob i bio udaljen sa terena više meseci, što je naravno uticalo na moj pad u tom trenutku, i psihički, i fizički, jer je to za mene bilo veliko razočaranje što neću biti na tom prvenstvu. U karijeri sam doživeo da su nas zbog sankcija koje su nam uveli izbacili sa Olimpijade koja se održala u Barseloni 1992, tako da nisam učestvovao na dva najvažnija događaja za jednog sportistu. Iskreno, plan B nije postojao, jer je košarka moj život i u tome se najbolje osećam – što kažu – u tim vodama najbolje plivam.
Takođe ste izjavili da ste zbog svog čuvenog profesora Nikolića umalo digli ruke od crno-belih. Objasnite nam zbog čega?
Da, to su bile situacije sa treninga na početku te meni drage sezone iz devedeset i druge godine. U to vreme nam je došao čuveni profesor Aleksandar Nikolić za savetnika, tada početnika, kao trenera Željka Obradovića. Profesor je uvek težio ka tome da svakom igraču uđe u glavu, da vidi do kog nivoa igrač može da izdrži opterećenje u datim situacijama, na treningu ili na utakmici. Imao sam situaciju da me je mesec dana stalno kritikovao da sve što uradim nije valjalo, da moram da ispravim trčanje, šut, skok, poziciju, stav nogu – jednom rečju, ništa nije valjalo, sve do jednog trenutka kad sam zatražio od trenera Obradovića da me pusti sa treninga jer nisam mogao više da slušam profesora, i da me glava boli od njega, na šta se on samo nasmejao i rekao Željku: Pusti ga neka odmori. Od tog trenutka smo bili prijatelji, a do tada me je zvao Zorane osmice – po broju dresa koji sam nosio, ili samo Stevanoviću. Ovo je samo jedan detalj iz moje dugogodišnje saradnje sa profesorom, a mogu vam reći da je sa njim svaki razgovor doneo nešto novo i nezaboravno.
Za kraj – koje savete imate za mlade košarkaše koji možda i nemaju toliko strpljenja, za razliku od starijih generacija, i koji odmah žele NBA uspeh?
Kao što sam rekao, i deca i roditelji moraju da imaju mnogo strpljenja u razvoju mladog sportiste – da stekne radne navike koje će mu pomoći i u sportu i životu. Treba da slušaju svoje trenere i da veruju u to što im pričaju jer, iz mog iskustva, desilo se više puta i pokazalo da je trener imao veći uticaj na karijeru jednog igrača, nego roditelji. Treba da veruju u ono što rade i da budu istrajni u tome, jer verujte mi da život jednog profesionalnog sportiste nije lak kako to izgleda ljudima sa strane. Tu je mnogo odricanja i bola potrebno da bi se uspelo, i da se napravi vrhunska karijera.
Fotografije: WANNABE Media
Nenad Grubanoski
