Jedan ste od najuspešnijih i najnagrađivanijih glumaca na domaćoj sceni. U kom trenutku svoje karijere i života ste shvatili da pozorišne daske zaista život znače?
Posle srednje škole zainteresovao sam se za te daske. Pristao sam na provokaciju. A kada sam se u toku školovanja na Fakultetu dramskih umetnosti, na drugoj godini i otvorio, počeo sam i da ih volim. A sada stvarno mogu reći da mi život znače. Pozorište je samo uslovna laž, a postoji da bi otkrivalo istinu i o nama i o društvu.
Mnogo je uloga koje su obeležile Vašu karijeru, a ja ću izdvojiti uloge u TV seriji “Sivi dom” i filmu “Bulevar revolucije”. Za koju od uloga koje ste odigrali do sada možete da kažete da Vam je bila najteža, odnosno koja je od uloga za Vas bila pravi glumački izazov?
Najteže uloge su mi one u kojima igram ono što sam ne zastupam. Više moram da branim lik, a manje da ga osećam. Da bi ste dobro odigrali neku ulogu morate pronaći zrno ljudskosti u njemu pa čak da je i najnegativniji. Najnovija uloga koja mi je bila izuzetno teška je uloga policajca Ivasjuka u Sarajevu 1914. godine, koji je uhapsio mladog Bosanca, a uloge koje su mi bili izazovi su Hamlet, Per Gint, Sigismud u delu “Život je san” Kalderona de la Barke, zatim Aleksa Šantić. Jednom rečju, svaka uloga mi je izazov. U tome i jeste čarolija moje profesije.
Koliko dugo se pripremate za ulogu koju igrate i kako u Vašem slučaju izgleda ta transformacija u drugi lik?
To zavisi od produkcije i organizacije. Zato što novac diktira sve, ali sve zavisi i od profesionalizma i ambicije. Ako reditelj zna šta hoće i sposoban je da nas sve za tu stvar pokrene, a to znam iz ličnog primera kada sam i sam režirao, stvari idu mnogo brže bez obzira na teškoće. Mislim da je za predstavu dva meseca rada dovoljno u našim okolnostima i našoj repertoarskoj politici.
Dakle, kako izgleda transformacija u drugi lik…
Svaki lik se mora pronaći u sebi. Za neke uloge ste odmah spremni jer brzo prepozna uloga vas ili vi nju. Ali za neke uloge je potrebno ozbiljno kopanje po sopstvenoj unutrašnjosti. Što znači aktivan napad, a bogami i odbrana, jer naša dužnost je da odbranimo pravo svakog lika da ga publika razume bez obzira što ga može mrzeti i uopšte se ne slagati sa njim. I najgori zločinac zaslužuje lekarsku intervenciju i pravnu zaštitu. I naš posao je isti.
Ne možemo, a da ne dotaknemo temu kulture u Srbiji koja je, čini se, u poslednjih nekoliko godina mnogo zanemarena. Šta nas je dovelo do današnjeg stanja?
Tačnije rečeno ona je sakrivena. Ona nije državni projekat. Svako ko je zainteresovan za kulturu mora da se potrudi. Sami znate da je to manjina. Većina je nekulturna jer nažalost ovo vreme kroz medije nudi zaista jako jeftinu hranu.
Transformacija društva u demokratsko zaboravila je brigu o duhu. Sve je materijalizovano i materijalni interes je postao perjanica promene, a ja znam da bez duha ništa ne može. Iz njega se materija i rodila. A ko danas na državnom nivou i misli o tome? Samo duhom se danas čuva i identitet i država i mladost tj. snaga. Materijalni uspeh dolazi kao posledica. A ko je to u ovoj državi ikada shvatio?
