Svaka osuda i kritika predstavljaju negativno mišljenje, jer se kroz kritikovanje i osuđivanje fokusiraš na ono što ti se ne sviđa i što ne želiš. Samokritika takođe – to je negtivno razmišljanje o sebi, kojim se samo ojačava ono što ti se kod sebe ne sviđa.
Ali, negativno razmišljanje često mešamo sa realizmom, dok zapravo samo racionalizujemo negativnost, dopuštajući egu da rukovodi našim bićem i našim životom – taj kvazi-realizam je samo dozvola koju sebi dajemo da budemo negativni.
Perfekcionizam je oblik samoosuđivanja. Samoosuđivanje je negativno, a negativno razmišljanje stvara još sumnje u sebe. Kad ti je nekog žao, to je takođe negativno, osuđujuće razmišljanje – ti procenjuješ nekoga kao slabog i nesposobnog i potcenjuješ njegovu moć da promeni svoj položaj, ako to želi. Briga je oblik negtivnog mišljenja, jer stvara slike najgorih ishoda. Čak su i negtivna pitanja – negtivna. Ako se zapitaš “šta će biti ako ne uspem?” tvoj um će se postarati da smisli sve moguće užase koji će ti se dogoditi, a ti ćeš biti fokusiran na ono što ne želiš. Kukanje i prigovaranje zbog onog što se dešava u tvojoj stvarnosti, takođe je negativno mišljenje – čak i ako se to zaista dešava.
Da li ti ovo pomaže da postaneš svesniji toga koliko je tvoj um preplavaljen strahom?
Negativno razmišljanje uzrokuje hroničnu depresiju – kad bismo bili istrajni u fokusiranju na ono što želimo i kad bismo to uporno radili, iako nas sve u nama sabotira i ne dobijamo rezultate, naučili bismo da lečimo depresiju.