Već više od dvadeset godina, bariton i prvak opere, Vasa Stajkić, niže uspehe na domaćoj i svetskoj muzičkoj sceni, pojavivši se u brojnim adaptacijama klasičnih i savremenih operskih dela. Vasa je veteran Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, čiji je stalni član od 2001. godine. Muzičko školovanje je stekao na Akademiji umetnosti u rodnom Novom Sadu i Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Sa Vasom smo porazgovarali o nesvakidašnjosti operskog angažmana, zašto je nekad svirao hornu, zašto se umesto košarke opredelio za muziku, kao i o predstavi čija će premijera uskoro otvoriti novu sezonu u Operi i teatru Madlenianum…
Na Veliku scenu Opere i teatra Madlenianum ponovo se vraća koncertna predstava Svetlosti pozornice, čija je premijera zakazana za 22. septembar. Pored toga što si zamenio Dimitrija Cincar-Kostića, postoji li još nešto po čemu se ova predstava razlikuje od prethodnih adaptacija? Reci nam nešto više o njoj.
Svetlosti pozornice se neće bitnije promeniti mojim učešćem, već će i dalje predstavljati spoj operete, opere i mjuzikla. S obzirom na to da je žanr vrlo specifičan i u njemu ima mnogo teksta, osim muzičkih numera, određene varijacije će se desiti na ovoj premijeri jer je i sam tekst originalno pripremljen za Dimitrija. Reditelj Robert Bošković i scenarista Igor Weidlich su pripremili tekst i poslali mi izmene. Dakle, samo uz njihov “blagoslov” možemo da priuštimo malo improvizacije koje će sigurno biti sa ovako dobrom ekipom pevača. Ne smem da otkrivam koje su to promene, ali će ih ipak biti i publiku čeka iznenađenje u svakom smislu. Ostali deo ekipe ostaje isti, ali sam ja taj novi element u ovoj adaptaciji i time se automatski menja i hemija u ekipi ova četiri voditelja-pevača. Dakle, suština ostaje ista, ali će začin biti malo drugačiji.
Tvoj angažman u Madlenianumu traje godinama , otkad si 2011. debitovao u predstavi Pajaci. Potom su usledile uloge u operama Don Đovani, Vesela udovica i Pariski život. Koja uloga ti je predstavljala poseban izazov ili koju bi izdvojio iz određenog razloga?
Svaka uloga i svaka predstava nosi sa sobom nešto novo i zanimljivo, određeni problem u pevanju, intepretaciji uloge. Kada se spremam za bilo koju ulogu, uvek se trudim da te likove obojim drugačije i svaki od njih je specifičan. Likovi iz operske literature su pevački teži i tu leži deo izazova, ali je greška misliti da su komični likovi iz opereta lakši za interpretaciju. Zahvaljujući prethodnom iskustvu na sceni i operetama koje sam ranije izvodio na sceni Srpskog narodnog pozorišta, shvatio sam koliko je ozbiljnog rada potrebno za pripremu jednog Danila u Veseloj udovici, u ovakvoj produkciji kakvu ima Madlenianum. Svako ko se uhvati ukoštac sa takvim likovima u operetama mora da bude odličan glumac, pevač, plesač i da bude spreman na dug i naporan period proba i priprema pre nego što stane na scenu.
Ono što ovaj posao čini dodatno zabavnim jesu ljudi sa kojima gradite tu predstavu i vrlo često se i oni menjaju u produkcijama i time proces nikada nije isti. Ipak, izdvojio bih jednu interesantnu stvar, a to je moj debi u ulozi Raula u predstavi Pariski život u novembru ove godine. To će biti jedna od retkih predstava u kojoj ću tumačiti dve uloge u istoj produkciji.
Više od 20 godina si stalni član Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde te je, između ostalih, publika mogla videti u predstavama Karmen, Rigoleto, Travijata, Karmina burana, Madam Baterflaj, Evgenije Onjegin. S obzirom na to da su sve navedene klasici koji iziskuju ozbiljnu pripremu, na koji način si se pripremao za uloge? Praktikuješ li posebnu rutinu vežbanja?
Svako ima svoj način pripreme uloge, a vreme koje ulažemo u njenu pripremu zavisi od veličine uloge. Nekada je potrebno i pola godine od početka priprema do premijere. U principu, pripremu sam podelio u etape i neke su vrlo zanimljive, a neke neverovatno dosadne! Za početak se uvek bavim preslušavanjem raznih snimaka predstave. Na taj način gledam i upijam šta su radili majstori svog zanata, kao što su Bastianini, Kapućili, Bruzon, ali slušam i gledam pažljivo i noviju generaciju Hempsona, Mateija, Hvorostovskog. Svako od njih je u različitim produkcijama imao specifične probleme u interpretaciji i tu ih uočavam i beležim za kasnije etape. U tom periodu se bavim i istorijom dela i tražim vezu sa današnjim vremenom ukoliko je predstava pomerena u drugi istorijski period od originalnog. To je ujedno i najinteresantniji deo procesa.
Potom sledi raščitavanje notnog teksta i učenje napamet i to je deo koji bih preskočio da mogu, ali on oduzima ubedljivo najviše vremena. Tek kad se završi ta etapa, dolazimo do prvih zajedničkih proba kad se svi sastajemo i počinjemo sklapanje tog muzičkog mozaika. Nakon muzičkih, počinju režijske probe i taj deo ponovo počinje da bude vrlo uzbudljiv jer lik kojeg toliko dugo spremate oživljava, raste i formira se u vama. U poslednjim nedeljama će taj lik konačno dobiti svoj potpuni izgled, dobiće kostime, šminku, rekvizitu i tad počinje da živi i na sceni. Proces je dug i vrlo naporan.
Budući da tvoja profesija nije toliko uobičajena u našoj zemlji, ali i u svetu, prema tvom mišljenju – šta je sve potrebno da bi operski pevač bio uspešan?
Uspeh je relativna stvar u svetu opere. Ključno je da imate talenat za scenu, da imate kvalitetan glas, da budete zdravi i održavate svoje telo u najboljoj mogućoj kondiciji, neophodnoj za vrlo naporno zanimanje. Morate biti fanatični u vežbanju, učenju, ali opet morate naučiti koje su vaše granice, kao i koje uloge i koji repertoar morate da izbegavate jer je poenta čitave priče da trajete što duže. Vrlo često možete videti u našem poslu da pritisak i velika očekivanja unište zdravlje kolega. Karijera je, po mom mišljenju, uspešna samo ako uspete da ostanete zdravi i dugovečni. Sve preko toga je ogroman uspeh.
Koji je to bio trenutak kad si shvatio da imaš vokalne sposobnosti za operskog pevača?
Nisam siguran da je to bio trenutak jer sam mnogo vremena proveo u traženju načina da nešto otpevam. Uvek sam slušao muziku uz mog brata Ljubu i voleo sam da pevušim, ali nikada nisam imao hrabrosti da pustim glas. Možda je prelomni trenutak kada sam shvatio da želim da postanem operski pevač onaj kada sam jedne večeri na Oplencu, u lobiju hotela, gledao koncert Tri tenora iz 1994. Domingo je pevao ariju Kanija iz Pajaca, a ja sam se naježio i prvi put pustio suzu zbog opere. Istog momenta sam poželeo da budem tenor, ali sudbina je krojila malo drugačiju priču.
U detinjstvu si svirao hornu. Ukratko nam objasni zašto baš ovaj instrument i šta te je navelo da uđeš u muzičke vode.
Ljubav prema muzici je u meni uvek postojala. Otkako znam za sebe, u mojoj porodici su se snimale kasete sa radija, CD-a. Diskmen je bila moja prva “muzička investicija”. Slušao sam sve hitove tog vremena, ali sam radoznalo otkrivao muziku šezdesetih i sedamdesetih. Opera i klasična muzika nisu ni postojale na mom slušalačkom repertoaru sve do petog razreda osnovne škole, kad me je nastavnica muzičkog obrazovanja, prof. Jelena Jeremić, čula kako pevam i pozvala u muzičku školu da vidim instrument – hornu. Moram priznati da sam pomalo nevoljno išao na časove solfeđa i horne jer je u tom trenutku i dalje u meni tinjala jedna druga i veća ljubav…
U neobaveznom razgovoru si nam otkrio i da si veliki ljubitelj košarke i da te je brat “zarazio” da se njom baviš. Šta je presudilo da se ipak odlučiš za muziku?
E, baš ta ljubav – košarka! Kao i svaki prosečni klinac tog vremena, i ja sam imao idole iz sveta košarke. U to vreme, devedesetih, Jugoslavija je bila svetska velesila u košarci – 1990. smo bili prvaci sveta u Argentini, a Amerikanci su bili treći. Toni Kukoč je bio MVP prvenstva, a onda je otišao u Čikago kod Majkla Džordana, mog najvećeg idola iz sveta košarke. Dražen Petrović i Vlade Divac su samo neki od igrača koje sam pratio na trećem kanalu u kasnim večernjim (ili ranim jutarnjim!) satima u prenosima utakmica, u čemu me ni višesatna vremenska razlika nije mogla sprečiti.
Košarka je bila opsesija i NBA liga je bila u velikoj ekspanziji u svetu. Odjednom su se pojavili košarkaši koji su svetske zvezde i svi su hteli da treniraju. Isto to sam hteo i ja, ali nikako nisam dobio priliku. I dan-danas se pitam imaju li moji roditelji neke veze sa tim i kako se desilo to da muzika bude jedina moja obaveza van škole, ali gledajući sebe tada, ne mogu da kažem da ih ne razumem. U jednom trenutku sam trenirao fudbal, išao na pripreme za takmičenje u skoku udalj, trenirao skok uvis, igrao stoni tenis za školu… Ipak, muzika je ostala jedina konstanta u mom životu i vremenom nova ljubav koja i danas traje, baš kao i košarka.
Gajiš li strast prema još nečemu pored muzike i košarke? Koje su to aktivnosti u kojim uživaš u slobodno vreme?
Strastveni sam filmofil, gejmer, ljubitelj prirode i vožnje bicikla. Nešto od toga sam zadržao, a nešto skoro potpuno izbacio. Imam mnogo prijatelja, pa ih često povučem sa sobom u bioskop kad imamo slobodnog vremena, mada, i lagano ispijanje kafe na raznim lepim mestima u i van grada zna da bude dobar izbor. Nemam problem ni da se povučem u samoću i radim to sve sam. Nekada imam potrebu za tim i taj period koristim da se odmorim i pripremim psihički za nove izazove i nove poslove. U vremenu u kom živimo, slobodno vreme je postalo luksuz.
Više puta si nastupao i van zemlje i dobitnik si brojnih nagrada iz oblasti muzike. Kad bi sumirao svoju karijeru, na šta si najponosniji?
Mnogo toga sam uradio za ovih dvadesetak godina i na veliki broj stvari sam ponosan. Pojedine bih zaboravio da mogu, ali to je deo ovog posla. Volim kad dobijem priznanje, ne mogu da lažem da ne prija takva vrsta potvrde i u tom smislu sve su mi nagrade drage. Međutim, ipak bih izdvojio nagradu časopisa Muzika klasika za Najboljeg muškog izvođača za 2019. Ta nagrada je došla od ljudi koji prate muzičku scenu i u konkurenciji velikih muzičkih imena u klasici.
Posebno sam ponosan na to što sam kroz ceo ovaj put ostao dosledan, što trajem i što sam ostao čvrsto na zemlji.
Na profesionalnom planu, da li postoji još nešto što bi želeo da ostvariš?
Ima toliko uloga i predstava, koje su fenomenalne, da sam potpuno siguran da do kraja života neću stići da uradim ni pola toga. U tom smislu sam srećan što sam uopšte dobio tu privilegiju da se u životu bavim poslom koji volim i, čak i kada bih sutra prestao da se bavim pevanjem u operi, uopšte ne bih bio tužan. Imam plan da se posvetim jednom laganijem i komercijalnijem muzičkom žanru, a sada se definitivno pojavljuju uslovi da se to konačno obistini. To će biti muzika koju privatno najviše volim da slušam i to je sve što ću reći za sada. Šta god radio, privatno ili poslovno, uvek će biti iz ljubavi. Stay tuned!
Fotografije: WANNABE Media
